Zahvaljujući Žaku Konfinu, Leskovac je 1924. godine dobio prvi rendgen aparat i sanatorijum

Dr Žak Konfino (Leskovac, 22. jun 1892 — Beograd, 16. avgust 1975) bio je lekar i pisac, jedan od najpoznatijih i najviđenijih Leskovčana svoga doba. Objavio je desetak knjiga, pripovedaka, romana i pozorišnih dela.

Njegovi preci proterani su iz Španije u XV veku i živeli su kao sefardski Jevreji u Carigradu i Solunu da bi se krajem XVIII i početkom XIX veka doselili u Leskovac, gde se Žak i rodio 22. juna 1892. Otac mu je bio limar a majka prva moderna krojačica u tadašnjoj varošici. Studirao je medicinu u Beču (1910—1914.) i Bernu (1916—1918), gde je završio studije. U toku Prvog svetskog rata služio je kao lekarski pomoćnik u Valjevu i Leskovcu i sa srpskom vojskom dospeo u Albaniju.

U rodnom gradu proveo je period od 1920 do 1936. godine kao lekar, a nakon toga prešao je u Beograd, gde je otvorio privatnu ordinaciju kao stručnjak za lečenje astme i rendgenologiju. Zahvaljujući Konfinu, Leskovac je 1924. godine dobio prvi rendgen aparat koji je on instalirao u svojoj privatnoj ordinaciji. Bio je aktivan učesnik u procesu formiranja gradskog pozorišta 1926. godine. Dve godine kasnije, zajedno sa doktorom Deklevom, otvorio je prvi privatni sanatorijum u Leskovcu.

Žak Konfino, kao lekar i porodični prijatelj, provodio je dosta vremena u krugu porodice Velmar – Janković. Jedan veseo nasmejan, od dobrote istopljen majmunski lik – kako ga je Svetlana opisala – doktor Žak Konfino, umeo je da usreći Svetlanu Velmar-Janković na poseban način. Spisateljica se sa radošću seća zime 1941. kada ju je, bolesnu, posetio Žak, od milosti nazvan Žakili, i sedeći pored nje, zasmejavao je i pregledao. A kada joj je objasnio da mora da joj da injekciju i da će je malo zaboleti, ali samo malo, Svetlana mu se prepušta bez imalo straha. I upravo će Žak ugušiti u Svetlani strah od bilo koje injekcije za čitav život. Štaviše, Žak će za nju biti najbolji čovek, iscelitelj sa najlepšim osmehom na svetu. Zato će se u njoj i roditi želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac. Presrećno lice doktora Konfina u tom trenutku zauvek će ostati u Svetlaninom sećanju.

Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu u Italiji. Nakon oslobođenja, vratio se u Beograd i radio kao lekar Glavne vojne bolnice. Konfino je pisao priče, humoreske, putopise i objavljivao ih najpre u “Leskovačkom glasniku”, u kome je bio jedan od stalnih saradnika, potom u “Jevrejskom životu”, “Južnom pogledu”, “Politici”, “Srpskom književnom glasniku”, “NIN”-u, “Medicinskom glasniku”, „Ježu” i dr. U „Politici” su izlazile njegove kratke priče i humoreske. Knjige su mu prevedene na albanski, češki, engleski, mađarski, nemački, poljski, portugalski, slovački, turski i dr. a on sam, prevodio je sa nemačkog i italijanskog, a služio se francuskim i portugalskim.

Konfino se prvi put javlja u književnosti tek u svojim četrdesetim godinama, i to humorističkim pričama.

U okviru stalne etnološke postavke Gradske kuće u Leskovcu postoji soba posvećena Žaku Konfinu.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirao grad Leskovac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.