Leskovčani u Parizu – Natalija Arsenović Dragomirović „Naša majka“

Natalija Arsenović Dragomirović bila je prva srpska žena komediograf.

Rođena je u Leskovcu, 1886. godine kao najstarije dete leskovačkog jorgandžije Tase Đorđevića i njegove supruge Jelene.

U Leskovcu je završila osnovnu školu, a sa 17 godina upoznala je studenta farmacije Ljubišu Arsenovića, sina tadašnjeg upravnika grada Beograda, za koga se udala 1906. godine. Sledeće dve godine provela je u Beču, gde je njen suprug završavao studije. Tokom Prvog svetskog rata Ljubiša se kao sanitetski oficir povukao kroz Albaniju u pratnji svoje supruge, koja je iz Soluna otišla u Italiju, a odatle u Pariz kod Ljubišine sestre, Dane Agitonović. Zahvaljujući Dani i njenim vezama u visokom društvu, Natalija je sebi obezbedila pristojan život u Parizu i priliku za poznanstvom sa mnogim uticajnim ljudima.

Tokom svog boravka u Parizu radila je u Centralnom odboru Crvenog Krsta. U Parizu je otvorila vrata svoje kuće svim ljudima iz Srbije, izbeglicama kojima je bila potrebna pomoć i zbog toga su joj tepali “naša majka”. U Jugoslaviju se vratila sa suprugom 1922. godine, a 1924. godine razvela se i preudala za Milivoja Dragomirovića iz Novog Sada. Tokom perioda provedenog u Parizu, dobila je inspiraciju za svoje najpoznatije delo „Leskovčani u Parizu“, gledajući kako se u jednom velegradu tokom rata sudaralo moderno sa ustajalom kulturom i primitivnim shvatanjima ljudi izbeglih iz Leskovca.

Komad je napisan 1924/25. godine, a izvođen je u pozorištima u Leskovcu, Sarajevu, Beogradu, Skoplju i Novom Sadu. Pored ovog dela napisala je i „Udaj mi ženu“, „Kapetan Milan“ i „Bisernu knjeginju“. Nekoliko njenih drugih dela stradalo je u ratovima.

Leskovčani u Parizu“ je komad od pet činova, a radnja se odvija u Leskovcu i Parizu. Glavni junaci su leskovački gazda Kope i njegov sin Leka koji uči za “inđilera” u Parizu. Jednog dana u Leskovac stiže Lekino pismo u kome on obaveštava porodicu o nameri da se oženi Francuskinjom Žežet, ali gazda Kope je odlučan da spreči Leku da se oženi tuđom verom, te kreće u Pariz kako bi ga lično odgovorio od toga. Moglo bi se reći da je leskovačka književnica Držićevu komediju „Dundo Maroje“ oživela na leskovački način.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirao grad Leskovac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.