Medicinski lapot ili kako se pojedini lekari igraju Boga

Ne može i ne sme epidemija biti izgovor za sve, pogotovo za odsustvo empatije, ”pljuvanje” po Hipokratovoj zakletvi, nevaspitanje i preuzimanje uloge Svevišnjeg, koji jedini odlučuje o životu i smrti

LAPOT – davno izumrli i nezamislivo surovi običaj da deca svoje ostarele, iznemogle i bolesne roditelje, ubijaju udarcem drvenim maljem u glavu

”Vaš otac ima 86 godina, boluje od inoperativnog tumora i za njega više ne možemo ništa da učinimo. Kovid je, naše odeljenje je u sistemu, nemamo mesta. Evo, prepisujem mu terapiju i vi morate da se pobrinete za njega”- kaže mi sinoć lekar. Na moje insistiranje da iznemoglog čoveka, ispijenog krvarenjem, prime samo na par dana, osveže ga i bar malo mu poprave krvnu sliku i pitanje da li treba da ga pustimo da umre, kreće vređanje:

– Kako TE nije sramota. Znamo se mi ”i u crno i u belo”??!?. Šta treba, ako mi dođe neki mlađi pacijent, da ga ostavim na hodniku, jer mu je 86-ogodišnjak zauzeo krevet?

Ne bolesniji, nego mlađi pacijent.

– ‘Ajde prekini – sledeća je naredba ”stručnjaka”, kome je slučaj mog bolesnog oca pokvario nedeljno popodne i primorao ga da potroši dragoceno vreme, benzin za dolazak do bolnice, đonove cipela za pređenih 50-ak metara do ulaza u Urgentni, mastilo iz hemijske olovke, kojom je besan, naškrabao terapiju.

– Niko više neće da trebuje krv za njega……za takve slučajeve, nastavlja on, ne obazirući se na moje objašnjenje da je tata toliko malokrvan da se često onesvešćuje.

Mučan razgovor se nastavio, sa sve ”pljuvanjem” po meni, na koje sam, moram priznati, odgovorila istom merom. Na kraju sam izdejstvovala prijem u bolnicu, ali me ne bi čudilo da ga, posle par boca infuzije, otpuste kući već sutra.

Moj otac i bezbroj drugih starih, iznemoglih i bolesnih teško će doći do medicinske pomoći, jer su, u glavama pojedinih lekara otpisani, precrtani i kandidati za smrt.

Gospodo, Hipokratovi zaktletnici, malj u ruke! Manje je bolno i kraće traje.