INTERVJU – BOGDAN DIKLIĆ: Ne volim isključivost ni u poslu ni u životu

Glumac Bogdan Diklić ovogodišnji je laureat nagrade „Živojin Žika Pavlović“ koju Leskovački internacionalni festival filmske režije – LIFFE dodeljuje za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu. Legendi našeg glumišta nagrada je uručena na otvaranju dvanaestog izdanja festivala, koje se održava od 18. do 22. septembra na više lokacija u Leskovcu, u organizaciji Leskovačkog kulturnog centra.

Prema rečima organizatora, Diklić je, kao jedan od najeminentnijih glumaca sa ovih prostora, ostavio značajan trag u promociji regionalne kinematografije u svetu, i time zaslužio glavno priznanje festivala koje nosi ime našeg proslavljenog sineaste Živojina Žike Pavlovića.

Diklićevo prisustvo na filmu, televiziji i u pozorištu traje 44 godine nesmanjenim intenzitetom. Glumio je u kultnim filmovima “Nacionalna klasa” ili “Maratonci trče počasni krug”, i mnogim drugima, a njegove uloge su veoma upečatljive u jugoslovenskoj, srpskoj, i regionalnoj kinematografiji. Za svoj rad ovenčan je mnogobrojnim nagradama i priznanjima, među kojima su nagrade „Pavle Vuisić“ (2009) za životno delo, Zlatna arena u Puli, i Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke (2018).

Nagrada koju ste dobili nosi naziv „Živojin Žika Pavlović“. Zanimljivo je da ste prvi put radili s ovim rediteljem na njegovom poslednjem filmu „Država mrtvih“. Kakvo je bilo vaše iskustvo u radu s Pavlovićem?

Živojin Žika Pavlović je istorija kinematografije, i to ne samo ovih prostora. On je izuzetno značajna i ljudska, filmska i književna pojava. Meni je bila čast da radim s njim. On me je tada lično pozvao telefonom, a to obično rade organizatori ili pomoćnici reditelja. Bio sam ushićen samim tim što me je pozvao Žika Pavlović, da mi nešto kaže. On se predstavio i rekao: „Ovde Žika Pavlović, ja bih voleo da igrate kod mene u filmu, jednu malu ulogu. Voleo bih da se najzad sretnemo, vi i ja“. Naravno, da me je zvao da igram nogu od stola, i to bih igrao. Gleda probu kadra onako mirno, zamišljeno, dirka one svoje brkove. Kad smo sve precizirali i ustanovili, dakle pred samo snimanje, on je otišao tamo negde, i gledao u reku. Uopšte nije gledao snimanje. Onda je samo pitao Aleksandra Petkovića – direktora fotografije – „Je l’ to sve u redu?“ Petko mu je rekao da jeste, i onda smo išli dalje. Posle sam razmišljao o tome – Žika je imao apsolutno poverenje u sve svoje saradnike. On je došao, video probu, doterao je do onog što je hteo, i onda otišao. I tako za svaku scenu. To mi se prvi i poslednji put desilo, u ove 44 godine koliko radim ovaj posao. Da neko ima takav pristup i poverenje u ljude s kojima radi. Trebalo je da imamo dva dana snimanja. Mi smo praktično sav posao završili u jednom danu, nekako se sve se složilo. Bilo mi je žao što nisam radio bar još jedan dan sa Žikom.

Nagradu „Živojin Žika Pavlović“ LIFFE festival dodeljuje za doprinos regionalnoj filmskoj umetnosti u svetu. Važite za glumca koji je dosta snimao u regionu u poslednje dve decenije – kako vi vidite sve te saradnje danas?

Radio sam i pre toga, dok je postojala zemlja koja se zvala Jugoslavija. Radio sam ne samo u Srbiji, nego i u okruženju. A hvala Bogu, radio sam i posle postojanja te zemlje. Jednostavno, to je neminovnost ovih prostora. Nisam u pitanju samo ja, u regionu rade i drugi glumci, reditelji, scenografi… iz cele regije. Dakle, pošto pričamo o filmu – a film je umetnost – tu nema nikakvih začuđujućih i sputavajućih okolnosti. To je normalno. Tako da sam i ja tu činjenicu, da sam radio i u Bosni, Sloveniji, Hrvatskoj, doživeo kao normalnu. Ne zato što sam ja neko i nešto, već zato što je to ne samo neminovnost ovih prostora, već i nešto što umetnosti pripada. A samim tim pripada i nama, koji to radimo.

Koje uloge su vam naročito ostale u sećanju?

Celog mog radnog veka, u sećanju mi ostaju filmovi i pozorišne predstave koje smo radili lepo, tiho, mirno, dogovorno, i sa radošću. Nikad mi se nije desilo da film, koji je pravljen u gotovo idiličnoj atmosferi, nije uspeo i da nije bio dobar. A dešavalo se da je svima nama, u nekim neurotičnim procesima, dosta toga izmicalo kontroli. Onda su i krajnji rezultati bili dosta površni. Ne pamtim uloge i ne mislim o tome. Ponekad, dok vrtim kanale na televiziji, slučajno naiđem na scene iz filmova u kojima sam igrao, pa se prisetim, ali to je samo blic sećanje. Kad bih se intenzivno sećao i prisećao onog što sam radio, mislim da bi me to opterećivalo. Lepo je kad vam neko kaže da je gledao vaš film, i da mu se sviđa vaša uloga. Ali nemam tu vrstu „opterećenja“, da se i dalje bavim time. To je prošlo. Sve je bilo značajno – i ono dobro, i ono loše. Ne treba se vraćati i okretati za onim što je bilo.

Kao glumac na setu, kakve reditelje volite i koje njihove vrline naročito cenite?

Uzajamno poverenje. Obostranu fleksibilnost. Dozvoljenu sumnju u nešto: da se to nešto uradi u nekoliko varijanti, pa da se u montaži vidi koja je prava. Ali pre svega, neophodno mi je uzajamno poverenje i sloboda u radu. Koju naravno, nikad ne treba zloupotrebiti. Ne volim isključivost ni u poslu ni u životu. Kada sam u nešto siguran onda to svojski branim, ne rečima nego činjenjem, radom ispred kamere, ili na pozornici. Ne volim da teoretišem. Važno je kako funkcioniše taj uzajamni odnos. Od predloga, do mogućih grešaka i popravljanja tih grešaka, pogrešnih i dobrih razmišljanja. To je najkreativniji deo našeg posla.

Ima li improvizacije u vašim ulogama, na samom snimanju?

Pre snimanja, kad pripremam određenu scenu, često unesem neke izmene. Nešto izbacim, nešto čak i dodam, i onda to pokažem reditelju ili ga pre snimanja pozovem telefonom, da pitam za mišljenje. Ali na snimanju – ni u filmu ili u pozorištu – ne umem da improvizujem. Umem ponekad, dok spremam scenu, ako se to može nazvati improvizacijom. Ako mi tad nešto padne na pamet, ja to zapišem i utvrdim, fiksiram. Možda se desilo 2-3 puta u životu, u pojedinoj sceni, da je kolega bio inspirisan da nešto promenimo, a reditelj nije hteo da zaustavi kadar jer mu se dopadalo to što on radi. Onda ja to prihvatim, ali ne iniciram sam.

Vaša karijera traje 44 godine. Na koji način održavate entuzijazam?

Ne bih to nazvao karijerom – znate kako zvuči kad se za nekog kaže da je „karijerista“. Rekao bih – moje prisustvo, trajanje u poslu. Ja taj posao živim. Ja se njime ne bavim, i ne obavljam ga. Živim ga još od studentskih dana. Ne prođe dan da neke stvari ne procesuiram u sebi. Opažam na ulici. Ako gledam neki dobar film, sve to procesuiram, razmišljam, gledam, pa se divim kolegi kako je to uradio. To je znak da se moj entuzijazam nije ugasio. U poslednjih 15-ak godina postao sam zahtevniji prema onom što prihvatam da radim. Ne mogu da radim scenarija i tekstove koje ne osetim, koji me se ne tiču ili su površni. Posle te 44 godine i od sebe očekujem više, ali ne u smislu bolesne ambicije i karijerizma. Istovremeno, sve doživljavam jednostavnije. Mnogo brže se opredeljujem u razmišljanjima. Moram da osetim to što treba da radim. Da imam emotivni impuls, nešto što se prvo svidi mojoj duši, nakon čega to i racionalno artikulišem. Sve je to trajanje entuzijazma, koji se malo promenio. Rekao bih, na bolje. Taj entuzijazam je – u lepom smislu te reči – izbirljiviji i čestitiji.

Šta su najvažniji saveti koje prenosite vašim mlađim kolegama?

Sve te njihove „dečije bolesti“ sam i ja preležao. Možda je bolje da kažemo da su to predrasude i zablude. Mislim da je pošteno, i da je dužnost nas iskusnijih sa velikom kilometražom, ne da namećemo tim mladim ljudima stavove i mišljenja, nego da sa njima pričamo i da ih dovedemo do strpljenja. Ono je jako važna stvar, uz analitičnost u ovom poslu i rad na sebi. Uostalom, Stanislavski je dve svoje knjige nazvao „Rad glumca na sebi“. Bez toga nema zadovoljstva i radosti u poslu. To nije dužnost, to mora da im bude želja. Tu ima i nekih zanatskih i tehničkih stvari, jer je rad na filmu brz i nema previše vremena za mlade ljude, da ih neko uputi u sve to na odgovarajući način. To je moja želja i ja to rado činim, kad me neko pozove.

Više puta ste spominjali da ne volite moderne bioskope.

Moje biće ne prima tu vrstu novotarija, jer još uvek intenzivno živi instituciju bioskopa, u sećanju. Te mirise – olajisanog patosa i jeftinih osveživača vazduha, semenki, kikirikija. Osećaj zajedništva. Nekad smo se, figurativno rečeno, „tukli“ za ulaznice i filmove. Tapkaroši su bili izuzetno značajna pojava. U mom odrastanju bioskop je imao taj i takav značaj. Ja sam sad sentimentalan i setan, ali jednostavno ne mogu da prihvatim te ispeglane tonove i zvukove, te besprekorne slike. Sve je to lepo i u redu, danas to mladi prihvataju na sebi svojstven način. Ali, ja nekako ne mogu. Nekada su bioskopi imali autonomiju, a danas su deo tržnih centara.

Kako vidite aktuelni trenutak u domaćoj i regionalnoj kinematografiji?

Rade se i danas ozbiljni i značajni filmovi, koji će ostati. To je važno. Ali scenariji su, pomalo, napisani zbrda-zdola. Ja i dan-danas dobijam scenarije u štampanoj, ukoričenoj formi, pa vidim da se čak i papir štedi. Nema ni razmaka između redova, koji su vrlo značajni da nešto napišete, dopišete, potcrtate, dodate reči između redova. Takođe, morate mnogo da se bavite strukturom, dramaturgijom scene, kao glumac. Da uspete, na način koji je neophodan, da izvučete suštinu i logiku scene. Nekad ste imali nekoliko verzija scenarija. Ima ih i sada, ali imam utisak da većina scenarista sedne za tastaturu i odradi sve na brzinu. Onda vi morate da se bavite njihovim poslom, pa čak i gramatikom. Generalno, ne mogu i ne želim da kažem „Eh, kakvi su scenariji nekad bili“, ali mogu da kažem da je nekad bilo mnogo više strpljenja za sve, pa tako i za scenarije. Ovo su samo moja zapažanja, lična razmišljanja, što ne znači da sam apsolutno u pravu.

Radili ste i radite na filmu, televiziji, u pozorištu. Pravite li razliku u pristupu, zavisno od vrste angažmana?

Suštinski ne. Nema velike razlike. Ima nekih prilagođavanja zanatskog tipa. Ja uvek kažem – zahvaljujući filmu sam stekao refleks u pozorištu. Radim neishitreno, ali brzo. A pozorište mi je, kad sam na filmu, dalo analitičnost, postupnost, strpljenje. Često čujem kako za nekog kažu da je „fantastičan pozorišni glumac“, ili da je “ona fantastična filmska glumica“…. Ali u opisu delanja jednog glumca podrazumevam prisustvo u svim tim medijima. Bar ja tako doživljavam pojam „glumac“.

Gde je tu televizija?

Nema razlike. Isto radim. Bavim se tekstom, razmišljam šta i kako, prepravljam, dopisujem, izbacujem, sve u saradnji sa rediteljem. Sad mi se pružila prilika da radim drugu sezonu serije „Senke nad Balkanom“. Moram priznati da sam jako radosno odlazio na ta snimanja, jer se tu poklopilo sve o čemu smo govorili da je bitno – fleksibilnost, sloboda, uzajamne dileme, sigurnosti. Takođe sam radio i seriju „Južni vetar“, i na ta snimanja sam odlazio sa velikom radošću. A gde će to da se prikazuje – meni je svejedno. Može i u pozorištu! Scenu koju sam radio, recimo, u „Senkama nad Balkanom“, mogu da odigram na pozornici potpuno isto. Kad me neko pita da li je teže na filmu, odgovorim da ne znam, da je teško i jedno i drugo. Kad snimam po kiši, vetru i hladnoći, kažem „gde mi je ono moje pozorište“, nedostaje mi garderoba, grejanje, radno vreme od svega nekoliko sati… A kad radim u pozorištu onda – „gde mi je film, tamo sve ide bez mnogo teorije“. Ali isto je to.