Dnevnik Juga Dnevne internet novine juga Srbije
Komemoracija povodom dvadesetogodišnjice od raketiranja putničkog voza, održana je danas kod želeničkog mosta u Grdelici.
Na današnji dan pre dvadeset godina, međunarodni voz broj 393, koji se saobraćao na relaciji Beograd – Niš – Skopje, raketiran je sa dva projektila NATO pakta. Tačan broj poginulih i ranjenih u eksploziji i plamenu u bombardovanom putničkom vozu do danas nije sa sigurnošću utvrđen. Pronađeno je devet leševa i još četiri dela ljudskog tela, a mnogi se vode kao nestali.
Direktor Centra za restruktuiranje „Srbija voz“ Branislav Petrović odao je počast poginulim železničarima i putnicima, uz poruku da uspomene ne blede i da ovakvi događaji ostaju urezani u čoveku dok je živ.
„I danas stojimo ovde kraj mosta i spomen obeležja kao i pre dvadeset godina da dostojanstveno odamo počast tragično poginulim prilikom granatiranja voza. Tog dana, 12. aprila 1999. godine, voz broj 393 na relaciji prema Skoplju prelazio je preko grdeličkog mosta. Bez najave, upozorenja, bezobzirno, granatiran je sa dva projektila od strane NATO agresora. U trenu pretvoren u plamenu i buktinji, živote su izgubili železničari i putnici. Kažu da je bio legitimna meta. Za pilote zločinačke NATO alijanse voz je bio zajedno sa putnicima i železničarima civilna meta. Broj žrtava nije utvrđen. I most je srušen. Zašto je za NATO alijansu voz prevozom putnika i sa železničarima bio legitiman cilj i danas ne znamo i čime je to ugrožavao NATO alijansu. Činjenica je da su mnogi ovde izgubili živote. Znamo da su vozovi i mostovi, sinonim za povezivanje i spajanje ljudi i simbol slobode života i kretanja. Mi poručujemo sa ovog mesta i na ovom komemorativnom skupu da ćemo čuvati uspomenu na sve žrtve NATO agresije, na železničare i putnike koji su ovde poginuli, da uspomene ne blede, a zločini ne zastarevaju i poručujemo sa ovog skupa da se naše reči zapamte i da se više nikada i nikome ovako nešto ne ponovi.“
Gradončelnik Leskovca dr Goran Cvetanović kazao je ovom prilikom da bi svi oni koji su živote izgubili, danas bili među nama, i da ova tragedija ne prestaje da boli.
„Ovo proleće bi srećnijim učinio smeh deteta, plač bebe, svadbena zvona, slavlje napretka…Da se tog 12. aprila 1999. godine zločin nije desio, danas bi svi oni koji su živote izgubili bili među nama. Šetali bi ulicama i parkovima. Danas bi i oni – mi bili. Ni posle dvadeset godina, agresija koja je zadesila našu zemlju ne prestaje da boli. Učinjena je velika nepravda. Nepravda koju smo možda oprostili, ali nismo i nećemo je zaboraviti. Nećemo zbog svih žrtava, zbog dece koja bi sada školu pohađala, diplome u rukama imala… Zbog njih ćemo se sećati. Zbog njih ćemo pamtiti. Tog drugog dana Vaskrsa, najveselijeg praznika, zavijeni smo u crno. To nikada nećemo zaboraviti. Dragi prijatelji, borili smo se tada kao što se borimo i sada, da očuvamo mir našem narodu i poredak u ovoj našoj, još uvek pritiscima izloženoj zemlji. Svoje saborce iz tog vremena pamtim sa puno ljubavi, a one koji nisu sa nama, sa puno pijeteta. Često pričam i pričaću o njima. Dužni smo im da ih se sećamo, kako se njihova sudbina ne bi ponovila. Večna im slava!“
Odavši počast poginulima, vence su položile i mnogobrojne delegacije.
