Dnevnik Juga Dnevne internet novine juga Srbije
Hello world, I’m Irena, 
Queen of Compass. This year I’m living my long wanted dream. Zdravo svete, ja sam Irena I ove godine živim svoj dugo željeni san.
Leskovčanka Irena Petković, igrom okolnosti uspela je ostvari svoj san, da živi u zemlji koja je sasvim slučajno postala njen drugi dom, da radi posao koji voli, da bude sa voljenom osobom i da putuje. Iz daleke Azije Irena je za čitaoce Dnevnika Juga otkrila detalje života, iskoristivši ovu priliku da poruči mladima da smo mi sami apsolutno jedini krojači našeg života, i da uvek imamo izbora, izbora da živimo život o kome sanjamo.
Zdravo svima iz sunčanog Vijetnama,
ja sam Irena Petković, zasigurno znam da sam rođena u Leskovcu, ali gde pripadam to još uvek istražujem. Završila sam slikarstvo na Fakultet Likovnih Umetnosti u Beogradu i nakon toga odlučila da pokrenem svoj biznis i kreativnost usmerim na stvaranju kreativnog sadržaja za brendove svuda u svetu.
Moj partner u životu i putovanjima je Bojan Ralić, u vezi smo 8 godina, trenutno živimo i radimo u Vijetnamu, gde smo sasvim slučajno stvorili svoj trenutni dom i pronašli svoj mir. Nešto više o našem Vijetnamskom životu pročitajte u nastavku.
DJ: Kako si došla na ideju da odeš u Vijetnam?
Pre malo manje od godinu ipo dana Bojan i ja smo odlučili da obiđemo Jugoistočnu Aziju sa idejom da pronađemo idealnu lokaciju za duži boravak. Plan je bio ostati u svakoj od odabranih zemalja po mesec ili dva, videti šta nas najviše privlači i gde osećamo kao da bi to mogla biti naša sledeća “kuća”. Prva destinacija nam je bila Tajland, zatim Vijetnam pa Indonezija, gde smo se mislili najviše zadržati. Kada smo obišli prve dve zemlje i imali nedelju dana do odlaska u Indoneziju pandemija je već uzela maha u celom svetu i Indonezija je zatvorila granice za turiste. Nekoliko dana nakon toga i Srbija.
U tom momentu, na prvi pogled realnost je izgledala ovako: u stranoj smo zemlji, osiguranje nam ne pokriva lečenje kovida, pandemija je u celom svetu, ne možemo se vratiti kući, svi dalji planovi su pali u vodu, u okean.
Realnost koju smo mi kreirali izgledala je ovakо: ostajemo u Vijetnam dok se pandemija ne smiri (u našim glavama je to bilo par meseci), možemo mi to, snaći ćemo se, život na moru, u izobilju prirode, hrane, dobrih ljudi. Ne zvuči loše. Tako smo odlučili da ostanemo ovde. Nikada nisam osetila veći mir i spokojnost nego nakon te odluke.
Vijetnam je trebao biti samo usputna stanica, avantura, jedno mesečno putovanje, a postao je dom, sigurnost, životna avantura i mir.
DJ: Čime se tamo baviš, kakav je život, kultura, ljudi?
Posao kojim se bavim je kreiranje kreativnog sadržaja za brendove (content creator), sadržaj je uglavnom fokusiran na online marketing, društvene mreže ali neretko i publikacije. U to spadaju fotografije, video, tekstovi i marketing strategije.
Trenutno radim za dva velika hotela u Vijetnamu i dosta jednokratnih projekata za hotele, restorane, nacionalne parkove i manje brendove. Super je što svoj posao mogu poneti sa sobom u bilo koju od narednih destinacija gde se budemo odlučili za život. Iako sam završila slikarstvo na FLU, usmetila sam svoju kreativnost na ovaj posao koji mi omogućava da putujem, radim za različite brendove i imam svu slobodu privatnog biznisa.
Život u Vijetnamu, je meni lično apsolutno ostvarenje snova! Pogotovo u ovom momentu kada su cene svega na tržištu manje, na već generalno niski standard, gde je luksuz dostupan skoro svima. Trenutno možete iznajmiti divan stan od 50 kvadrata sa svim plaćenim troskovima blizu plaže sa korišćenjem bazena za samo 250e. Možete dobiti jedan sat kvalitetne masaže za 3.5e , obrok za 1e i avio karte za bilo gde u državi za svega 20e.
Grad za koji smo se mi spontano odlučili (zapravo su okolnosti odlučile za nas) je Da Nang.
Najveći grad centralnog Vijetnama, na obali mora, okružen prirodom, tehnološki razvijen, proglašen kao najbolji grad za život u Vijetnamu. Grad koji je posle godinu dana života u njemu apsolutno postao naš dom. Život u Da Nangu je sloboda, mir i izobilje svega što nam je potrebno. Ono što mi nedostaje jeste ta kompletna uređenost koju Evropa ima, i naravno porodica i prijatelji, sem toga, Vijetnam nudi sve. Doduše, rado bih preskocila deo sa miševima, bubama i gušterima, ali avaj u Aziji smo.
Kultura Vijetnama je mene lično vrlo inspirisala, počevši od njihovih Budističkih običaja i tradicije, kraljevske istorije,proslava lunarne nove godine, traditionalna odeća, kultura ispijanje kafe, dobronametnost i ljubaznost koju smo ovde doživeli. Biti deo toga, svakodnevno, je čast. Trebalo mi je vremena da se zaista upoznam sa njihovim običajima, sa tim da retko kažu zdravo kada odlaze, da se ne grle i ljube kada se pozdravljaju, da im je smisao za humor skroz drugačiji, da kompletno žive u trenutku i da se sve dešava SADA, što je malo komplikovano kada si navikao da sve planiraš unapred. Ali nas je oboje to dosta promenilo, naučili smo da budemo više u miru sa sobom i da živimo za sadašnji momenat.
Vijetnamci su divan i vredan narod, to je moje iskustvo, neki ne bi složili sa mnom kada je poslovna saradnja u pitanju, mada ja sa njima čak i u tom domenu sjajno funkcionišem, valjda svuda treba naći balans. Po mnogo čemu se razlikuju od nas, ali suština je ista, ako vi pristupite sa zdravom i pozitivnom energijom, takvi će i oni biti prema vama.
Narod koji je jako propatio u prošlosti, instant asocijacija na Srbiju, narod koji još uvek leči svoje rane ali ide jako brzo ka napred. Vrlo im često manjka logičko razmišljanje, ali su beskrajno dragi prijatelji koji su nam omogućili da Vijetnam osetimo kao svoj dom.
Na svom Instagram profilu Queen Of Compass, prenosim lepote Vijetnama, svoju svakodnevnicu u ovoj državi, inspirišem ljude sa željom da posete Vijetnam ili da se čak odvaže na život ovde.
DJ: S obzirom da si bila u karantinu u Vijetnamskoj bolnici, kakav tretman si tamo imala i kako se njihov narod bori protiv pandemije?
Spletom okolnosti, kada smo saznali da smo bukvalno zaglavili u Vijetnamu, prešli smo iz grada Hoi An u Da Nang i tada je nastupilo na snagu da svi moraju u karantin jer se pandemija proširila svuda po državi. Javili smo se u bolnicu radi testiranja i ostali tamo 2 dana dok rezultati nisu stigli. Tih dva dana se je pretvorilo u 14 dana karantina, bez da nas je iko pre toga upozorio, čak i sa negativnim rezultatima smo morali prođi karantin.
Tu smo i Bojan i ja doživeli blagi nervni slom, jer od jednom vam neko saopštava da ćete biti zatvoreni 2 nedelje, u Vijetnamskoj bolnici, i da vam je jedina opcija da kupite kartu i vratite se u svoju zemlju koja je zatvorila granice ili da ostanete u karantin.
Sve u svemu, za te 2 nedelje smo zapravo shvatili da će Vijetnam biti naš dom neko vreme, sestre i lekari su nas držali kao malo vode na dlanu, proveravali svako malo kako smo i da li nam je nešto potrebno, lečili moju astmu koja je aktivirala zbog stresa, učinili da nam svaki dan prođe u miru. Tada smo stekli prijatelje za ceo život, i dalje se družimo sa doktorkama i sestrama iz bolnice. Za te dve nedelje, proslavili smo Bojanu rođendan u bolnici, učili smo doktorku Engleski jezik, dali smo intervju za Vijetnamsku televiziju, imali 4 obroka dnevno, bili sami u čistoj i modernoj sobi, shvatili koliko su Vijetnamci brižni i divni. U drugoj nedelji našeg karantina smo naslikali 2 murala u rehabilitacijonom delu bolnice kao znak zahvalnosti za sve što su oni učinili za nas. Kao na filmu.
Borba protiv pandemije se ovde uzima za ozbiljno, Vijetnam je posle SARS-a naučio lekciju kada su u pitanju virusi, te je ovog puta jedna od retkih zemalja sa vrlo niskim brojem obolelih i umrlih na svojih 100 miliona stanovnika. Njihov sistem je radikalan i pedantan, narod sluša sve što vlast kaže. Kada se pojave nekoliko slučajeva korone u gradu usledi lockdown, svaki slučaj se zasebno prati, ispituju se osobe sa kojima je zaraženi bio u kontaktu. Posle 2 nedelje, testira se po jedna osoba iz svakog domaćinstva u gradu. Sa tim sistemom smo mi za godinu dana imali samo 2 lockdown-a po mesec dana (trenutno smo u trećem) i ostatak vremena je Vijetnam bio covid free. Svaka čast ovoj državi zbog koje sam provela svetsku pandemiju slobodna i bezbrižna.
DJ: Da li si upoznala još neke naše sugrađane koji su odlučili da svoj život žive tamo?
U Vijetnamu generalno ima dosta Srba, makar ih je bilo dosta pre pandemije, trenutno u Da Nangu nas je zajednica od 10ak ljudi iz Srbije. Svi se družimo, svi su mi jako dragi, to je jedna divna grupa kvalitetnih ljudi. Nekoliko njih je imalo istu sudbinu kao i mi, došli su kao turisti, a pandemija ih je navela da ovde stvore svoj trenutni dom.
DJ: I na kraju šta bi poručila našim mladim ljudima koji bi želeli da svoju sreću potraže u drugoj zemlji?
Sreću ljudi mogu naći samo u sebi i sa sobom. Ono što jesu i ono što nose u sebi je veliki faktor da li će biti negde srećni ili ne, ali definitivno prava lokacija, pravi sistem i okolina čine da budemo zadovoljniji životom i na kraju krajeva i srećniji.
Ja sam dosta putovala i pre Vijetnama, i jedino što mogu svima da poželim jeste da pokušaju sebi stvoriti priliku da vide svet, da putuju, da upoznaju sebe kroz druge kulture i stanovnike ove planete. Oduvek želim da inspirišem ljude da se otrgnu od ideje da je to tamo negde predaleko i nedodirljivo, jer ceo svet je naš, sve je blizu ako mi to želimo.
Probajte, ako imate potrebu da otkrijete život u drugoj državi, stvorite sebi priliku, odite, uvek volim da kažem da u krajnjem slučaju, ako to nije to, od povratka vas deli samo jedna avionska karta. Toliko je jednostavno. U Vijetnamu sam shvatila da smo mi sami apsolutno jedini krojači našeg života, i da uvek imamo izbora, izbora da živimo život o kome sanjamo.
