Kako sam zavolela Leskovac: Rediteljka Snežana Udicki, oživela uspomene svojih roditelja na rad u ovdašnjem pozorištu

Bojana i Đura Udicki, glumica i reditelj, osamdesetih godina su dali značajan pečat originalnosti i posebnosti Leskovačkog pozorišta, a njihova ćerka Snežana, takođe rediteljka, u poslednjih sedam dana, trudila se da oživi njihove, ali spletom okolnosti, počela da stvara i svoje veze sa našim gradom

Ni sama ne zna zašto, ali nikada pre nije bila u Leskovcu, iako je odrastala sa pričama o njemu i divnom vremenu koje su njeni roditelji, tada vrlo mladi, proveli ovde.

– Kada me je Boža (direktor pozorišta Dragan Marjanović), pozvao da žiriram na ”Malom Joakimu”, bila sam najpre malo zatečena, ali sam bez razmišljanja prihvatila poziv. Nisam bila ovde ni turistički, ni poslovno i procenila sam da je to neki znak i vreme da upoznam neke ljude iz priča mojih roditelja. Posle samo nekoliko sati, imala sam osećaj da sam kod kuće, a to osećanje dodatno su pospešili ljubazni i predusretljivi domaćini i svi koje sam sretala. Tata, nažalost, već dugo nije živ, ali je mama, čim je čula da idem u Leskovac, napravila čitav spisak zahteva: za koga sve treba da se raspitam, šta da saznam, koga da pozdravim…

Sa saznanjem koliko će te informacije obradovati njenu majku, Snežana se, u pauzama ”žiriranja” bacila na istraživački posao, istovremeno stvarajući nove – svoje kontakte. Listajući arhivu, upoznavala se sa životom svojih roditelja u Leskovcu, u čemu joj je najveću pomoć pružila Olja, sada zaposlena u Leskovačkom pozorištu, čiji je otac Spasa Vasov, drugovao sa njenim roditeljima:

– Mata i tata su ovde proveli tri lepe godine, ali tek sada, kada sam videla slike, prelistala stare repertoare i druga fakta, mogu da stvorim kompletnu sliku tadašnjeg pozorišta. Iz najranijeg detinjstva se sećam da su moji porodično bili vezani za Žižu i Vilija Hubača. Njihov sin Željko i ja danas održavamo kontakt, čuvajući uspomenu da ta sjajna druženja. On je često boravio kod nas u kući, a pamtim da su se svi slatko smejali njegovim dečjim izjavama da je zaljubljen u moju mamu. Dugo smo razmenjivali novogodišnje čestitke i to mi je, jedna od asocijacija na te divne ljude.

Prema očevim pričama, zna da je Leskovačko pozorište u tom periodu bilo jedno od ”viđenijih” u ondašnjoj, velikoj Jugoslaviji, sa brojnim ansamblom i velikim brojem predstava:

– Dve bih posebno pomenula, jer i mama često priča o njima. ”Aferu nedužne Anabele” je tata, možda” prvi u Jugoslaviji režirao, a posle je taj tekst postao kultni. Druga je ”Hamlet u selu Mrduša Donja”, Ive Brešana, pučka komedija. Samo postavljanje predstave je bilo vrlo zahtevno, ali je zaista postala hit. Moji roditelji su u Leskovac došli kao vrlo mladi, puni entizijazma i otišli odavde isključivo iz ”geografskih razloga”, odnosno želje da budu bliže porodici.

Bojana Udicki, poreklom Bosanka, plenila je lepotom i gracioznošću, a to je, smatra Snežana, i danas trend u Leskovačkom pozorištu.

Još jednom pomenuvši da se poziv za dolazak u Leskovac ispostavio, bez preterivanja, kao sudbinski, naša sagovornica objašnjava zašto će i nju ubuduće za ovaj grad vezivati sjajne uspomene:

– Spletom okolnosti, u prvih par dana boravka ovde, desile su se neke jako lepe stvari, egzistencijalne i životne, dovoljno velike da mi ovaj grad zauvek ostane u sećanju. Moram da kažem da su moji roditelji, zbog sticaja nesrećnih prilika, koje su ih ubrzo po odlasku zadesile, a za posledicu imale preranu tatinu smrt, žalili što nisu ostali u Leskovcu. Po rođenju Bosanki, mami je južnjački temperament bio znatno bliži, nego vojvođanski, ali je život hteo drugačije. Odavde je ponela brojne recepte, a više nego drugde u Vojvodini, na našem jelovniku je bilo paprike.

Snežana Udicki je danas direktorka pozorišta u Vršcu, ali jedva čeka da se vrati rediteljskom poslu, pa priželjkuje saradnju sa kolegama u Leskovcu:

– Nadam se da sam na njih, kao oni na mene, ostavila pozitivan utisak, te da ćemo u budućnosti sarađivati. Direktor Dragan Marjanović i ja imamo sličnu ”estetiku”, pa verujem da ću, kao reditelj, zadovoljiti njegove kriterijume i – eto saradnje. Volela bih, i o tome nakon pregleda arhive intenzivno razmišljam, da oživim neke komade, koje je moj otac režirao, što je možda nerealno, jer su se vremena promenila. Današnja pozorišta imaju mnogo manje ansamble. Te predstave su podrazumevale na sceni najmanje 20 glumaca, pa treba biti vešt adaptator, potrebna je drugačija dramatizacija da radnja ne bi trpela.

Iako nije izgledalo da će biti tipično glumačko-rediteljsko dete, koje nastavlja roditeljsku profesiju, Snežana ipak odluku da se, posle završenog Filološkog fakulteta i odbojnosti prema pozorištu, koje joj je posredno ”oduzelo oca”, odluči za master studije režije u klasi Slobodana Unkovskog, smatra sudbinskom. Bežeći od pozorišta, završila je baš u njemu.

Posle prve, već razmišlja o novoj poseti Leskovcu, za koje je, osim roditeljskih vezuju i lične uspomene.

Foto: Arhiva Narodnog pozorišta Leskovac

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirao grad Leskovac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.