Psihijatar Tatjana Jovanović:O depresiji-tihom ubici, maničnom sindromu, sa kojim se sreće sve više ljudi i drugim mentalnim bolestima

Svejedno da li smo depresiju nasledili ili je ona posledica stresogenih faktora, može se lečiti, čak i prevenirati, kaže psihijatar Tatjana Jovanović, a osim o najučestalijem, govori i o drugim mentalnim poremećajima, značajno povećanim u kovid i postkovid periodu.

Zašto depresiju zovu ”tihi ubica”?

– U cilju približavanja depresivnog poremećaja, posebno njegove težine, opštoj populaciji, on se ne bez razloga, od strane javnog mnjenja,  zaista naziva tihim ubicom. To je pre svega najučestaliji mentalni poremećaj, češće prisutan medju ženama, osobama starijeg životnog doba, ali sve češće i mladim ljudima kao i onima koji boluju od hroničnih bolesti. Nastaje u međuigri genetskih i stresogenih faktora, a u odnosu na to koji od njih preovladavaju, kliničari vole da depresiju nazivaju naslednom ili reaktivnom . I sama klinička slika, često upućuje na genezu poremećaja, obzirom da su kod nasledne depresije, simptomi najintenzivniji ujutru, a kod reaktivne uveče.

Depresivni poremećaj izaziva patnju kod pacijenta, sa utiskom beznađa, padom ili gubitkom raspoloženja i čitavim spektrom negativnih osećanja, koja često idu u paketu sa osećajem krivice, gubitkom samopouzdanja i samopoštovanja. Pacijent ima doživljaj realnog ili simboličnog gubitka bliske osobe, ali i svako uskraćenje onoga što je od značaja za njegovu ličnost, a što se opaža i doživljava kao gubitak. Kada smo depresivni, otežano mislimo i sporo ili nikako se ne usredsređujemo na radne zadatke, okruženje, ljude za koje smo emotivno vezani. Fokus naše pažnje je na našem unutrašnjem svetu patnje, kome se spontano predajemo bez mogućnosti da se otrgnemo iz njega. U takvim okolnostima, kada premalo ili premnogo spavamo, gubimo apetit ili se prejedamo, osamljujemo se i bavimo svojim patnjama, na udaru hormona stresa su i unutrašnji organi – pre svega kardiovaskularni, želudačno crevni ali i ostali, pa generalno naš organizam u celosti slabi. Ako tome dodamo i rizik od samoubistva, jasno je zašto je depresivni poremećaj dobio poređenje sa ”tihim ubicom”.

Koje kategorije su sklonije depresiji, a koje se najteže bore sa njom i da li to zavisi od godina?

– Depresija je podjednako teška bez obzira na starosno doba u kome se pacijent nalazi, obzirom da postoje različiti aspekti konsekvela bolesti. Kod ljudi starije životne dobi, suočavanje sa neminovnošću završetka života, kao i svođenje računa, u smislu traženja odgovora na pitanja – Šta sam uradio sa svojim životom ? Šta sam sve propustio ? Zašto sam odabrao da živim na način na koji sam živeo?…- mogu biti okidači depresije. Brojne bolesti kod starijih osoba, koje su gotovo bez izuzetaka prisutne, kao i primena lekova sa saniranje istih, ograničavaju nam terapijske mogućnosti, jer antidepresivi pored nesumnjive efikasnosti, ipak poseduju i neželjene efekte i nije poželjno kombinovati ih sa nekim drugim lekovima. To nam ograničava mogućnosti u odabiru vrste antidepresiva, neminovno je umanjenje terapijske doze, a čekanje na terapijski odgovor’je duže.

Kod dece, gde je sve prisutnija, usled poremećenih porodičnih odnosa i nedovoljnih kapaciteta porodice da detetu pruži utočište, sigurno mesto sa mnogo ljubavi, ono se suočava sa mučnim osećanjima, koje ne ume da prezentuje rečima, ali nam ponašanjem demonstira čitav niz znakova. Pažljivim posmatranjem prepoznajemo ih kao depresivne ekvivalente. Ovakve epizode kod dece, svakako mogu ostaviti trajni pečat na njihovo mentalno zdravlje, a mentalni problemi mogu biti prisutni i tokom celoga života, i to ne samo kao depresivne epizode. Oni mogu uticati na formiranje buduće strukture ličnosti, gde će lični utisci individue o samom sebi, koje su crno-bele, kreirati i brojne neadekvatnosti kako u međuljudskim odnosima tako i u ličnim situacijama. U pokušajima razrešenja mučnih osećanja, gde je osoba u večitom sukobu sa samom sobom i okolinom, deca i mladi će neretko posegnuti za alkoholom, opijatima i drugim vrstama droge, a to rađa novi problem.

Da li se depresija leči, može li se prevenirati i šta je, osim terapije, važno u procesu oporavka?

– Savremene naučno istraživačke metodologije, kao i primena medicinske tehnologije, pomogle su nam da shvatimo šta se dešava u mozgu kod depresivnih pacijenata i kakva je povezanost centara za raspoloženje sa ostalim centrima u mozgu. Samim tim dizajnirano je mnogo novih  lekova različitih mehanizama delovanja. Redovnost u uzimanju terapije, podrška od strane porodice, poštovanje terapijskih protokola, koji kod nas nimalo ne zaostaju za onima  u Evropi, jesu faktori uspešnosti lečenja. Porodica kao utočište i mesto podrške, ne samo kod depresivnog već i ostalih mentalnih poremećaja, najznačajniji su faktor oporavka pacijenta.

Što se tiče prevencije, obzirom da je stres jedan od značajnijih okidača bolesti, moramo biti realni. Savremeni način življenja svakako nam ne daje garanciju da će nas stres mimoići. Tehnike inokulacije stresom koje uče individuu da živi sa stresom, možemo porediti sa svojevrsnom vakcinacijom od stresa tj., razvijanjem imuniteta na stres. Bolja organizacija svakodnevnih aktivnosti, uz kombinaciju rada, odmaranja, rekreacije, gde putem angažovanja motorike, najefikasnije kanališemo napetost, jesu potpuno dostupne i besplatne metode, koje bi morali da uvrstimo u svakodnevni život – kao redovne.

U kojoj meri je pandemija doprinela povećanju broja obolelih od depresije?

-U postkovid vremenu koji se polako nazire, imamo situaciju da smo, iz svoje zone komfora pre kovida, silom prilika uleteli u stešnjenost i ograničenost svakodnevnog bitisanja, strahovali za živote najmilijih, a borba sa nepoznatim, budila je u nama iskonski strah, jer je sve ono što nije sadržano u unašem prethodnom iskustvu, izvor velike strepnje i straha. Ovaj svojevrsni stres se prolongirao do te mere, da su psihološki mehanizmi  odbrane većine nas popustili, mnogi su se suočili i sa stvarnim ili simboličnim gubicima, pa je porast depresivnih poremećaja sasvim očekivan.

Međutim, ono što je zapažanje naših lekara, jeste da u poslednjih par nedelja imamo povećan broj pacijenata koji dolazi na bolničko lečenje sa slikom maničnog sindroma, što je potpuno suprotno od depresije. Da li su se ljudi uželeli de te mere radosti, sreće, hedonizma … pa su počeli da gledaju svet kroz ružičaste naočare i u toj želji iskoračili u bolest ili su napravili svojevrsni psihološki manevar u smislu manične odbrane od, još uvek za njih, nepodnošljive realnosti, odgovor će nam dati vreme…

Doktorka Jovanović dodaje da je Služba psihijatrije na raspolaganju svojim pacijentima 24 sata. Naravno, psihijatrijski pregled se realizuje u prepodnevnim satima sa uputom izabranog lekara, ili prioritetnim uputima, a hitna stanja upućuju u Službu za prijem i lečenje urgentih stanja, gde je psihijatar angažovan kao konsultant.