Stari Leskovčani učili grnčarskom zanatu Piroćance i Čarapane, a potomci danas od njih kupuju đuveče, tendžere i crepulje

Od naših predaka, zanat su učili Topličani, Kruševljani i Piroćanci, ali su grnčarski točkovi ovde odavno prestali da se vrte

Prema zapisanim podacima, znamo da grnčarski, pripada grupi najstarijih i najtežih zanata. Prvi ozbiljniji uzlet u Leskovcu doživljava u vreme Osmanske vlasti, o čemu svedoče brojni zemljani ćupovi, uzidani u zidove i svod crkve Odžaklije, služeći kao rezonatori zvuka.

Grnčarske radionice su, uglavnom, bile izdvojene od kuća. Proces izrade bio je dug i podrazumevao korišćenje različitog alata. Tajne grnčarskog zanata, majstori su prenosili na svoje potomke, ljubomorno čuvajući tehniku izrade, bojenja i glačanja.

U početku su grnčari proizode prodavali ispred svojih kuća, ali su nakon pojave konkurencije, otvarali dućane u glavnoj ulici. Kasnije, trgovinu šire po Srbiji, a najviše se kupovalo u Prokuplju i Kruševcu, jer tamo nije bilo grnčara. Nakon što se pročulo za kvalitet leskovačke grnčarije, u naš grad su se doselili majstori iz drugih krajeva, posebno iz Pirota. Oni su se izdvajali veštinom u izradi kondira, đuveča, panica, testija, ćupova – te leskovčanima preuzimaju ”slavu”.

Kako bi se zaštitili i uspešnije borili protiv konkurencije, majstori grnčarstva u Leskovcu, 1879. godine osnivaju svoj esnaf, a za svog patrona biraju Svetog Spiridona, koji se obeležava 25. decembra. On je, kaže legenda, nakon brojnih neuspelih pokušaja da napravi lonac, počeo da plače, suze su pale na zemlju u njegovim rukama i omekšale je, što je olakšalo njeno oblikovanje. Tako im je, smatrali su grnčari, Sveti Spiridon, olakšao proces rada.

Izvor: Narodni muzej Leskovac