Dnevnik Juga Dnevne internet novine juga Srbije
Narodni muzej u Leskovcu je svojom novom postavkom postavio i nove standarde u radu ove ali i svih sličnih institucija.
Šetnja kroz ne tako daleku prošlost na prvom spratu leskovačkog muzeja je nešto što zaista ne sme da se propusti.
Priča o Leskovcu i Leskovčanima u vremenu u kome je ovaj grad bio poznat kao “Srpski Mančester” priča je o periodu koje se s razlogom naziva i “zlatnim dobom Leskovca”. Kustosi Narodnog muzeja potrudili su se da predstave leskovaček domaćine, da do detalja predstave kuće i poslovne magaze, ali i da ispričaju priču koja ostavlja bez daha.
Postavka “Vremeplov leskovačkog kraja” otvorena je krajem juna kao druga faza postavljanja nove stalne postavke predstavlja najznačajniji istorijski period grada Leskovca, period između dva svetska rata kada je turska kasaba na Veternici pretvorena u trgovački i industrijski centar Evrope.
Gradonačelnik Leskovca dr Goran Cvetanović posetio je danas sa saradnicima instituciju koja je tri godine za redom zasluženo nagrađena prestižnom nagradom Mihajlo Valtrović za najbolji muzej u Srbiji, a u februaru je odlikovana Sretenjskim ordenom trećeg reda.
Prisutnima se obratila Andrea Tošić, pomoćnik gradonačelnika, istakavši da Narodni muzej predstavlja stub kulture grada Leskovca, te da period od 1878-1941 ima veliki značaj o čemu svedoči i činjenica da se o njemu trenutno snima igrani film u kojem učestvuju najpoznatija imena srpskog glumišta.Kustos Narodnog muzeja Leskovac Nebojša Dimitrijević proveo je gradonačelnika Cvetanovića i njegove saradnike kroz postavku.
Dimitrijević je kazao da je tadašnji Leskovac epitet Srpski Mančester nosio sa pravom i da je druga faza postavke jedan deo celine o istoriji Leskovca, jer postavku očekuje i treća faza. „Leskovac nije postao Mančester odjednom, to je proces koji je trajao vekovima“ – rekao je Dimitrijević pokazujući rekonstrukcije soba tadašnjih stanovnika u seoskoj i gradskoj sredini.
Uz reči da je Leskovac posle Beograda bio najveći zanatski centar u Srbiji posetioci su se upoznali sa pet zanatskih radionica, odnosno češljarskim, opančarskim, terzijskim, mutavdžijskim i kujundžujskim zanatom, od 518 koji su u Srpskom Mančesteru postojali u to vreme.
Šetajući leskovačkom čaršijom, putovanje je nastavljeno kroz trgovačku priču pored razboja koji je kralj Milan poklonio leskovačkoj tkačkoj školi gde je rečeno da su Leskovčani trgovali industrijskim proizvodima od čuvene industrijske konoplje. Leskovački trgovci su uglavnom bili sluge kod Turaka, nisu bili pismeni i mnogo su se mučili u izgradnji kapitala. Trgovali su sa užarijom, uvozio se vuneni gajtan koji je bio veoma tražen i Leskovčani su doneli istorijsku postavku i odlučili da ga proizvode. Godine 1884. otvorena je prva srpska gajtanara danas jedini Tekstilni muzej u Srbiji. Ubrzo nakon toga otvorena je i druga koja je sa prvom spojena i otvorena je prva fabrika štofa 1896. godine. Zanimljivo je da Leskovac nije tada posedovao učene tekstilce zato je otvorena 1890. prva tkačka škola koja radi i dan danas.
Putovanje je nastavljeno predanjem o fabrikama koje su radile na parne mašine i o hidrocentrali na Vučjanki otvorenoj 1903. godine, drugootvorenoj u Srbiji.
Dimitrijević je rekao: „1896. godine otvorena je prva fabrika sa parnim mašinama, već 1903. godine u Leskovac je stigla struja. Druga hidrocentrala u Srbiji i prvi dalekovod u Srbiji, od Vučja do Leskovca, podignut je za potrebe leskovačke industrije. Ova hidrocenrala i dan danas radi sa istim mašinama koje su instalirane 1903. godine. Između dva svetska rata broj fabrika narastao je na 35 industrijskih preduzeća, na 13 tekstilnih fabrika. Prva fabrika gume u Jugoslaviji otvorena je u Leskovcu, druga fabrika gume je takođe otvorena u Leskovcu. Nakon Drugog svetskog rata sve je to odneseno za Niš i Sloveniju.“
Prisutni su se upoznali i sa starim leskovačkim porodicama Kukarima i Vlajčićima, kao i sa originalnom recepturom za pastu koju su oni pripremali u fabrici sapuna u kojoj se danas nalazi Leskovački kulturni centar.
Govoreći o bankama između dva svetska rata, Nebojša Dimitrijević rekao je sledeće:
„Leskovac je imao i šest banaka, i tih šest banaka bile su u vlasništvu Leskovčana, nisu imale strani kapital, ni ispostavu Narodne banke, jer je tada počeo Drugi svetski rat. Sav novac koji se u Leskovcu ulagao, bio je novac Leskovčana. Kada je udarila kriza, Leskovčani nisu to toliko teško podneli, jer nisu bili vezani za američki novac, za evropski novac, već za sopstveni kapital koji su ulagali i vraćali svom gradu.“
Pod budnim okom direktorke Narodnog muzeja Mire Ninošević Diimitrijević je predstavio neke od predmeta iz tog perioda. Svećnjake pred kojima su odbornici polagali zakletvu, a koji su prestali da se koriste posle Drugog svetskog rata, prangiju iz koje se pucalo na važne datume i doboš za važne objave.
Pažnja je posvećena i Mihajlu Babamilkiću koji je više puta bio predsednik opštine Leskovac i njegovoj rečenici: „Sas male pare pravim džumbus!“
Na današnjem obilasku bilo je reči i o garderobi u to vreme, a izložene su haljine koje prikazuju razvoj ženske mode od perioda nakon oslobođenja od Turaka do haljina koje su stigle iz Pariza. U okviru postavke izložena je i haljina poklon Narodnog pozorišta Leskovac.
U tom peridou održavali su se aeromitinzi – žene su se tada prvi put vozile avionom, tačnije 1935. godine, na aerodromu. Od 1930. godine vatrogasno društvo priređivalo je zabave, sedeljke, humanitarna druženja, takođe smo imali i veoma jako sokolsko društvo. Nastavljajući priču o društvenom životu Leskovca je rečeno da su žene aktivno učestvovale u životu, da je bilo pevačkih društava i 10 fudbalskih klubova, jedan sa nazivom FK Mančester. Leskovac je bio grad kafana, prema podacima 1931. imao je čak 105 kafana. Na 42 muška stanovnika dolazila je po jedna kafana, što znači da je čitava muška populacija mogla da se smesti u leskovačke kafane. Kafane su bile i mesta u kojima su radili prvi bioskopi i prva pozorišta. Prvi profesionalni bioskop je doneo Jovan Denić iz Amerike, najpoznatiji u to vreme je bio Slavujev bioskop koji kažu bio mag marketinga tog vremena.
Šetnja Srpskim Mančesterom je završena u rekonstuisanoj leskovačkoj kafani tog perioda sa nameštajem iz Malog Kaspera i objašnjenjem kako je Bure dobio nadimak:
„Počelo je sa Dimitrijem, dedom Miodraga Gligorijevića Bureta, koji je za opkladu popio bure od 14 litara piva i tako su dobili nadimak Bure. Još pre Prvog svetskog rata su pravili ćevape, nasledio je njegov sin Milan, a njihova radnja nalazila se na mestu današnje statue laneta u parku, do je nakon njega Dimitrijev unuk Miodrag doveo do savršenstva, čuveni Miodrag Bure.“
„Nažalost, epidemija virusa korona je pred nas stavila brojne izazove pa su trenutno onemogućene masovne posete muzeju, a veliko je interesovanje za ovu postavku. Svakako se obilazak organizuje u manjim grupama od desetak ljudi, pa pozivam sve naše sugrađane da posete Narodni muzej. Zahvaljujem direktorki i njenim zaposlenima na gostoprimstvu i stručnom kustosu Nebojši Dimitrijevići na iscrpnim objašnjenjima. Hvala vam što svojim vrednim radom čuvate od zaborava našu bogatu istoriju. Vrlo je važno da upamtimo našu istoriju, jer kako je rekao naš poznati pesnik Rade Jović „Mi Leskovčani na malečku stoličku sedimo i u golemo nebo gledamo.“.“
Nebojša Dimitrijević, kustos Narodnog muzeja, koji je i zvanično proglašen najboljim kustosom u Srbiji je kazao da je ova druga faza postavke Vremeplov leskovačkog kraja, koja je vredna 22 miliona. „Važno je da mi koji baštinimo i svi ostali ljudi shvatimo važnost čuvanja tradicije i identiteta, a muzeji jesu čuvari tradicije i najbolji pokazatelji onoga što je bilo. Naročito ako time možete da se ponosite, ako ste jedinstveni, onda to treba i da pokažete. To shvataju zaposleni u muzeju, to shvataju predstavnici lokalne samouprave, a polako dopiremo i do naših građana koji su zaista zaiteresovani za ono što trenutno imamo da im ponudimo. 2015. godine je otvorena postavka u prizemlju muzeja i ona obuhvata period od praistorije do perioda osvajanja Turaka, dok ova kreće od 1878. godine. Ovde nismo završili, očekuje nas i treća faza koja nosi radni naziv „Oslobodilačke bune i ratovi“ i ona će obuhvatiti Prvi srpski ustanak, Drugi srpski ustanak i Prvi svetski rat.“
Gradonačelnik Leskovca dr Goran Cvetanović je odgovarajući na pitanje novinara izneo svoje utiske o šetnji leskovačkom čaršijom između dva velika rata.
-Prolazeći kroz postavku, čovek, bukvalno, kao da živi taj vremenski period, ponosan na sve ono što je ranije Leskovac bio, sa željom da takva prelepa tradicija i ta prošlost, koja nam uvek energiju i snagu za prevazilaženje današnjih teškoća, sa željom da sledeće generacije žive u nekom srpkom Mančesteru, koji je divan, plodonosan, sa velikim brojem banaka i radnih mesta. Kada u 22 sata autobusi sa radnicima krenu ka svim fabrikama, to je najlepši prizor koje moje oči vide u poslednjih 10 godina. A to možete svake večeri da vidite. I kada vidite da se i dalje otvaraju radna mesta, ja sam siguran da smo napravili dobru osnovu za lepšu budućnost. Dobro je što je ovakva jedna postavka realizovana u ovom trenutku, zato što spajamo divnu prošlost sa sadašnjošću, sa željom da sa ovim članovima Gradskog veća, koji imaju prosek 10 na studijama. Ja sam siguran da će sa takvom mladim ljudima da će promene u Leskovcu biti pozitivne. Sa ovakvim iskustvom, kakvo ima naša direktorica Muzeja, zajedno sa kolegom, ali i sa potencijalom koji ima Nebojša Dimitrijević, kao njen naslednik, koji će nastaviti ovu tradiciju, siguran sam da ćemo svi biti ponosni što smo Leskovčani – naglasio je gradonačelnik Leskovca dr Goran Cvetanović.
