Marko Janketić na 14. LIFFE-u: Ja umetnosti pripadam, to je moja misija

U krupnom planu 14. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije bio je glumac i član žirija 14.LIFFE –a Marko Janketić koji je sa brojnom publikom podelio svoja razmišljanja o glumi i važnim ulogama.

Kao dete glumaca, Miše Janketića i Svjetlane Knežević, Marko je od malena bio inficiran glumom. Odrastao je pozorištu, preciznije u dva pozorišta:  „ tatinom ” JDP-u i u „ maminom ” Pozorištu na Terazijama. Gluma je bila njegov izbor, jer je još kao dete poželeo da se igra do kraja života:

„ Posebno sam kao klinac uživao kada su se radil tzv. letnji projekti:  Budva grad tetara ili Barski ljetopis. Onda glumci dođu sa svojim porodicama i budemo zajedno na moru mesec, dva, dok se sprema i igra predstava. Tako sam se jednog leta u Ulcinju prvi put zaljubio sa 5 godina, i to u Katarinu Gojković. I sećam se da sam jedino sa Mišom Žutićem hteo da idem u duboko, jer  nisam znao da plivam. ” 

Prvi put je „ leptiriće u stomaku ” izazvane pozorišnim uzbuđenjem, osetio kada je kao 12-togodišnjak dobio prvu ulogu u predstavi  „ Bašta sljezove boje  ”  Milana Karadžića u Malom pozorištu „ Duško Radović ” u kojoj je igrao sa ocem.

„ Meni se to mnogo dopalo. Prvo me je bilo stid da priznam da želim da se bavim glumom. Onda sam u srednjoj školi, na prvoj ili drugoj godini, rekao tati da želim da probam da upišem glumu, a on mi je odgovorio: „ Pa ti sine ništa nisi čitao, ti ne možeš da budeš glumac. ” Odmah sam iz naše biblioteke, koja je ogromna, jer je moj otac pre glume studirao književnost, uzeo „ Čarobni breg “, Tomasa Mana jer sam čuo za tu knjigu u filmu „ Mi nismo anđeli “. Pročitao sam 7 stranica, ništa mi nije bilo jasno i ostavio je.  Onda mi je tata dao prvo Čehovljeve pripovetke, pa kratke priče Džeka Londona i tako sam krenuo. “

Period studiranja na Akademiji umetnosti  u Novom Sadu, u klasi Borisa Isakovića, pamti kao najlepše u životu. Uloge su se ređale, od sporednih, ali vrlo važnih, poput one u predstavi „ Tartif ” Egona Savina koju igra od 2008. do danas, pa preko Vuleta milicionera u „ Klaustrofobičnoj komediji ” Darka Bajića ili Ruprehta u predstavi „ Razbijeni krčag ” Igora Vuka Torbice:

„ Posle te predstave sam postao član ansambla JDP-a. Sa Igorom Vukom Torbicom sam pre toga radio „ Pokojnika “. Odmah sam video da imam posla sa pozorišnim genijem. I onda me je pozvao da  igram Ruprehta, ulogu koja meni po habitusu uopšte nije pripadala. I mi smo to radili i radili i nije išlo. I 10 dana pred premijeru, sticajem okolnosti imali smo šestočasovnu probu, Igor, Jovana Gavrilović i ja i onda smo rešili lik i sve je selo na svoje mesto.  On je bio reditelj svetskog kalibra. “

Istakao je i svoju ulogu u predstavi „ Putujuće pozorište Šopalović ” Jagoša Markovića.

„ To je značajna predstava za mene i ovaj period mog života u kome sam u potrazi za nekim svojim istinama. Tumačim lik Filipa Trnavca, zanesenjaka, koji ne želi da pristane na surovu stvarnost  Drugog svetskog rata. Ima jedna divna rečenica sa kojom se uvek poistovetim , pa mi zaigra brada svaki put kada je izgovorim: „ Ja u stvarnost ne mogu da uđem sam, ja u nju mogu uđem samo sa svojom umetnošću kojoj pripadam. ” I to je istina. Ja umetnosti pripadam, to je moja misija. “

Upitan koje su mu uloge Miše Janketića najdraže, odgovorio je:

„ Najviše volim njegovu ulogu mog tate. A voleo sam da ga gledam u „ 011 “, a kada sam bio klinac i u ulozi kardinala u „ Tri musketara “. A najdraže mi je bilo kada smo na našem imanju, pa se moja sestra i ja ušuškamo pod njegov vuneni džemper, gledamo u mesec, a on nam priča neke strašne priče, a osećamo miris uštipaka ili palačinki iz kuhinje, koje mama sprema. “

I dok je njegova omiljena domaća tv serija „ Sivi dom “, publika iščekuje petu sezonu „ Ubica mog oca ” i novu seriju „ Bunar ” koju počinje sutra da snima.