Jedinstven slučaj u književnosti da lik iz romana tuži autora, desio se u Vranju: ”Koštana” protiv Bore Stankovića

Borislav Stanković, pisac mladosti, ljubavi i ljudske tragike, rodio se na današnji dan 1876. godine u Vranju, a osim po književnim bestselerima koje nam je ostavio, ostaće upamćen i kao jedini autor literarnog dela koga je tužio lik iz tog dela

Dok je Stanković učio Gimnaziju, celo Vranje bilo je zaluđeno Koštanom, odnosno njenom igrom i pesmom. Čak je i kralj Milan Obrenović, obilazeći novooslobođene krajeve, poželeo da je vidi i čuje. I mlado i staro, potiskujući ovozemaljske brige, hrlilo je ka kafani u kojoj je pevala ova žena raskošnog glasa i zanosne lepote. Činilo se da su svi muškarci u Vranju bili zaluđeni Koštanom, čije pravo ime je bilo Malika. Desilo se i da su se, od muževa zapostavljene mlade žene, u jednom trenutku ujedinile, zahtevajući da se Koštana ”nekome dadne” ili protera iz Vranja.

Sreske vlasti nisu mogle da pređu preko zahteva, pa je ”devojka, satkana od poezije i mesečine, kako su je opisivali, sa roditeljima morala da se preseli u Vranjsku Banju. Pesma i dert su se preselili tamo, pa i mnogi Vranjanci, među kojima je bilo sinova iz bogataških kuća.

Iako su mnogi pokazivali ozbiljnu nameru da se, uprkos protivljenju svojih familija, ožene njome, Koštana se udala za banjskog fijakeristu Maksuta Ajdinovića, izrodivši mu dva sina. Do Velikog rata, Koštana je živela sasvim pristojno.

U međuvremenu je priča o vatrenoj Ciganki, dospela na pozorišne daske, a glumice koje su je igrale, bile su obožavane širom Srbije. Jedna od njih, čuvena Draga Spasić, otišla je čak u Vranje da se upozna sa već ostarelom Malikom, čijoj radosti nije bilo kraja.

Pisac knjige ”Suđenja srpskim piscima”, Dragoljub Vlatković, navodi da se baš u to vreme pojavila senzacionalna vest da zagrebački književnik Milan Begović, pregovara sa nekim američkim producentom da se ”Koštana” otkupi i po Borinom delu snimi film.

Informacija da će Stanković za ”Koštanu” dobiti, za ono vreme, basnoslovnih milion dinara, najviše je pogodila Maliku.

Tako je počeo spor nezabeležen u istoriji naše književnosti -lik tuži pisca.

Koštana je, po nagovoru svog muža i ljudi kojima Stanković baš nije bio drag, tužila pisca da zarađuje na njoj i da je delo nastalo na osnovu njenih priča Bori. Podrazumeva se da su njenu tužbu prenele kao svojevrsnu vest. U igru se uključio i tadašnji poslanik Vranjski, Vlajko Kocić, svestan vrednosti svakog glasa, pa je u zaštitu uzeo sve svoje birače.

Slučaj je prerastao u aferu i kako to obično biva, korišćeni su najniži udarci. Koštana je, uz pomoć svojih savetnika, iznela ne baš dobro držanje Bore Stankovića pod austrijskom okupacijom u Prvom svetskom ratu.

Ne mogavši da otrpi razno-razne novinarske članke, pisac je za ”Politiku” izjavio:

” Koštanu”, posle mog sećanja iz detinjstva, prvi put sam video u Vranjskoj Banji, a tada se istoimeni komad već uveliko igrao u Narodnom pozorištu. Sva njena pričanja su se sastojala u tome da je častim rakijom, a da od moje žene i drugih žena, ”izvuče” par čarapa. Da ona zna zašto su je prozvali Koštana (kesten) odrekla bi se svog nadimka, a još manje bi tražila lažno uverenje da je to ona”.

Javnost se podelila, pa su neki žalili Koštanu, drugi to smatrali ujdurmom koja nikome ne koristi.

Ko zna kako bi se slučaj okončao, da Bori stankoviću nije iznenada pozlilo. Umro je, nekoliko dana kasnije, 21. oktobra 1927. godine.

Koštana je preminula 1945. godine i sahranjena je na groblju u Vranjskoj Banji.

Izvor: Politikin zabavnik/ Foto: Istorijski zabavnik