Iza pesme ”Čekaj me, ja ću sigurno doći”, krije se jedna od najlepših ljubavnih priča

Napisao ju je veliki ruski pesnik Konstantin Simonov i posvetio najlepšoj i najpopularnijoj glumici toga vremena, Valentini Serovoj, u koju je godinama bio zaljubljen. Uveren da će poginuti, napisao je, sada već antalogijske stihove, ali je preživeo i vratio se sa fronta. Ljubavna priča okončana je brakom, pa rastankom

Simova, inače velikog patriotu, sudbina je često odvodila na ratišta, a njegova ljubav prema lepoj glumici iz godine u godinu je rasla. Ona je, međutim, bila srećno udata.

Nakon smrti supruga, Valentina je dugo patila, a potom se upuštala u mnogobrojne ljubavne afere. Nikoga, ipak, nije uspela da zavoli kao pokojnog muža. Ratne 1940. godine, Konstantin i Serova su se sreli i započeli vezu.

Nedugo zatim, Konstantin ponovo odlazi na front, a zbog ozbiljnosti situacije, biva ubeđen da se kući neće vratiti živ. Ono što mu davalo snage da izdrži jeste Valentinina fotografija i misao da ga ona čeka. Tada je odlučio da joj napiše pesmu, koja će joj reći koliko je voli, čak i kad ga više ne bude.

“Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је време да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек поверују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај. И немој сести с њима,
и немој пити ништа.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек рекне ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.”

Pesmu je stavio u džep, mirno iščekujući sudbinu. Međutim, nekim čudom, jedinica u kojoj je služio Simonov izbegla je udar neprijatelja i on se, živ i zdrav, vratio kući svojoj Valentini. Venčali su se 1943. godine.

Nažalost, narednih godina, zbog različitih glasina, njihov brak je bio uzdrman. Valentinina karijera kreće silaznom putanjom, a Simonov je napušta posle skoro 15 godina zajedničkog života.

Napuštena i sama, odaje se alkoholu i umire zaboravljena u Moskvi 1975. godine. Uprkos tome, pesma je postala i ostala oda ljubavi koja nadjačava smrt. Obišla je svet i prevedena na 35 jezika.

Mnogi umetnici su pesmu ”Čekaj me, i ja ću sigurno doći”, izvodili uz muziku ili je jednostavno recitovali. Nama najpoznatija izvođenja su Radeta Šerbedžije i Tome Zdravkovića.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirao grad Leskovac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.