Predstavljena monografija Miodraga Stankovića “Tradicija, običaji i zanati starog Leskovca”

”Tradicija, običaji i zanati starog Leskovca”, monografija je Miodraga Stankovića, koju je, u okviru programa u oblasti kulture, finansiranih iz gradskog budžeta, izdalo Udruženje sindikata penzionera Leskovca, je faktografsko-ilustrativni prikaz ”živih” zanata u našem gradu, odnosno istorije zanatstva, čiji je Leskovac nekada bio centar.

Sa idejom da se priča o starim zanatima sačuva za buduće generacije, a vodjen lokal-patriotizmom, Stanković se dodirnuo svakog od njih, u želji da zainteresuje i motiviše mlade sugradjane.

– Zanimljivo je da mnoge države uopšte nemaju istoriju zanata, a Srbija je zemlja koju je zanatstvo stvaralo i gradilo i u kojoj je iz zanatstva uglavnom nicala industrija. U monografiji sam posebnu pažnju posvetio takozvanim ”živim” zanatima, odnosno onima koji još uvek imaju svoje predstavnike u Leskovcu. Njih je relativno malo: 16, sa oko 6o-ak aktivnih zanatlija. U svom zenitu, ovde su evidentirana 62 različita zanata, sa više od 1.ooo majstora. Ljudi sa kojima sam, radeći na monografiji razgovarao su dobri domaćini, čestiti i pošteni, koji se trude da ne iznevere svoje pretke, uprkos velikim teškoćama u radu, ističe autor.

Iako se zanat uglavnom peče u radnji, od majstora, za očuvanje tradicije, neophodno je i da se škole prilagode potrebama tržišta i ambicijama ekonomista. Danas zanatske škole ne postoje, a u srednjim stručnim ustanovama obrazovanja, sačuvao se tek po koji ”zanatski smer”:

– Vrlo ih je malo: pekar, mesar i još jedan ili dva. Od 62, koliko ih je Leskovac imao, tek za oko 1o posto postoje adekvatne škole. S druge strane, i da postoji teorijska nastava za pojedine zanate, bez radionica sa majstorom, dug je proces sticanja iskustva i rutine, jer je za osamostaljivanje u radu, neophodna praksa od najmanje dve godine.

Prema Stankovićevim rečima, više od polovine ”živih” zanata u Leskovcu, je pred odumiranjem, jer, kao najčešće porodični poslovi, ostaju bez naslednika, a interesovanje mladih sa strane je minimalno:

– Recimo, Ante kazandžija ima sina koji je ovaj zanat izučio, ali su mu interesovanja sasvim drugačija. Školovao i opredelio za nešto potpuno drugo.Ženska deca se tradicionalno slabo odlučuju da nastave porodični posao, tako da je sudbina takvih zanatskih radnji vrlo izvesna. Istovremeno, država ne stimuliše dovoljno razvoj zanatstva. Jeste im ukinula fiskalne kase, ali je to sve što je za ovu oblast uradila. Oni teško dobijaju subvencije i druge vrste podrške, pa naslednici zanat ne smatraju dovoljno isplativim i ne žele da nastave tradiciju.

U Leskovcu je, kako stoji u knjizi, nekada bilo najviše užara, terzija, obućara, pekara i kovača. Neke zanate je pregazilo vreme, za drugim prestala potreba zbog razvoja industrije.  Ipak, zanati poput mesarskog, grnčarskog, krojačkog, stolarskog, zidarskog ili voskarskog mogu da žive i za njihove  majstore i  proizvode ima posla i tržišta. Pitanje je samo, dokle će postojati interesovanje novih generacija da nastave tradiciju, jer ti poslovi trenutno ne donose veliki profit, ali i dalje zahtevaju potpunu posvećenost i celodnevni naporan rad.

S. Ć.