Vladan Savić, alijas Ivan Ožegović u hit seriji ”Igra sudbine”, rođen je u Leskovcu, u koji se uvek rado vraća

Za rodni grad, poznatog glumca, vežu lepe uspomene, rođaci i prijatelji iz ranog detinjstva. Odlično se služi leskovačkim dijalektom i ponosi se svojim korenima, rekao je, između ostalog, u ekskluzivnom intervjuu za Dnevnik juga

Razgovaramo u pauzi između snimanja jedne od epizoda treće sezone ultra popularne serije ”Igra sudbine” i obaveza koje Vladan Savić ima u matičnom Pozorištu na Terazijama i svojoj produkcijskoj kući:

– Rođen sam 1964. godine u Leskovcu i do polaska u školu živeo sam tamo. Odrastanja u ulici Miloša Obilića, iznad Vatrogasnog doma, jasno se sećam. Išao sam u obdanište, odnosno zabavište kako se tada govorilo, a pamtim i svoju vaspitačicu, Simku Marinković. Deda imao je obućarsku radnju preko puta muzeja, kod Partizanovog igrališta, tako da i danas, čini mi se, mogu da osetim taj miris lepka, gume i obuće. Porodica, ipak, odlučuje da se preseli u Beograd, pošto je otac tamo dobio posao, tako da sam se pre sedme godine obreo u novoj sredini, a da toga nisam bio ni svestan. Moja socijalizacija praktično počinje tek sa polaskom u školu, ali su sećanja na rano detinjstvo, iako u fragmentima, i dalje vrlo živa.

U Leskovac se, kaže Vladan, tokom odrastanja, često vraćao, posebno tokom raspusta. Tada su se rađala prijateljstva, koja i danas neguje, iako priznaje da se veza sa rodnim gradom poslednjih godina svodi na usputne posete pri odlasku i povratku sa mora u Grčkoj:

– Prespavam noć ili dve, jer mi vreme ne dozvoljava više, ali volim Leskovac, volim taj njegov duh, koji se, uprkos neumitnim promenama, još uvek sačuvao. Tamo još uvek živi moj brat od strica, Srboljub Savić, njegova i deca njegovog pokojnog brata, sa kojima volim da se vidim i družim. Tu su i brojni prijatelji. Žao mi je što ti neposredni kontakti ne traju dugo, ali život ima svoj tempo.

Na konstataciju da je u Beograd otišao suviše rano i nije bilo vremena da se ”iskvari” govor, Vladan odgovara smehom i negacijom:

– Obožavam da govorim leskovačkim dijalektom. Jezici su mi uvek išli dobro, pa kako uđem u Leskovac, počnem da pričam leskovački. Zanimljivo mi je da se ljudi, znajući da sam glumac i da sam u Gimnaziji predavao ”Kulturu govora” , trude da sa mnom pričaju ”beogradski” i to bude jako smešno. Svako treba da govori onako kako je naučio, bez kompleksa. Skoro me oduševila novinarka iz Vranja, koja je, za jedan nacionalni medij, izveštavala na lokalnom dijalektu. To mi je super. Moj otac, Moka Savić, ili Moka Dzivan, kako ga Leskovčani verovatno znaju, nikada nije ni pokušavao da pobegne od leskovačkog govora. Sećam se da mi je u početku bilo neprijatno kad mi dođu drugari, a posle sam ga, zbog toga, obožavao. Bosanci i Crnogorci se ponose svojim jezikom i nose ga sa sobom gde god pođu, zašto bismo ga se mi stideli. U kući imam Rečnik leskovačkog govora, i to mi je vrlo drag poklon.

Žali što Leskovac, u istorijskoj ”podeli karata” nije prošao bolje, ali i da ima šarm, koji mnogo razvijenijim gradovima, jednostavno nedostaje.

Razgovor ne možemo da završimo, a da se ne osvrnemo na 30-ogodišnju karijeru, započetu na velikom platnu:

– ”Maturanti” je bio moj prvi film i, odmah glavna uloga. Ređale su se epizode, a potom, kad je film u pitanju-pauza. Reditelje valja pitati zašto me nije bilo, jer sam u Pozorištu na Terazijama bio vrlo aktivan. U nekom periodu sam igrao i 20 predstava mesečno. Evo sada, u vreme korone, angažovan sam u 10. Tada se desila serija ”Igra sudbine”, koja je, mimo svih očekivanja, postala izuzetno gledana, okupivši ponovo porodice ispred televizora. Takvu moć ima ovaj medij. Verujem, ipak, da scenario nije tako dobar, da glumačka podela nije prava, ne bi se serija tako ”primila”.

Ushićenost serijom, gledaoci izražavaju na najrazličitije načine, a društvene mreže su, kao i po svim ostalim pitanjima, mesto gde svako može da iznese svoj sud:

– Mnogo sam lepih i pozitivnih kritika dobio od ljudi. Oni žive sa serijom, poistovećuju se sa nama, s našim problemima u kojim možda prepoznaju neke svoje. Neki od gledalaca su se toliko ”uživeli” da su mi, nakon što je Ivan, lik koji tumačim, izboden nožem, doniraju bubreg ili pretili da će”kazniti” onog koji me napao…

Trenutno se emituju prve epizode treće sezone serije ”Igra sudbine”, ali ekipa paralelno snima nove i biće ih ukupno 165.

– Malo sam se umorio, jer uporedo radim i u svom matičnom teatru. Pozorište na Terazijama posebno je i po tome što jedino na Balkanu izdvodi mjuzikle, a ja trenutno igram u četiri predstave: ”Mama mia”, koja je postala veliki hit, ”Zona Zamfirova”, ”S druge strane jastuka” i ”Cigani lete u nebo”. Sve su vrlo zahtevne, jer, uz glumu, treba pevati, igrati, a to u mojim godinama, nije uvek lako (ha,ha,ha). Pored toga, imam i svoju privatnu produkciju ”Artisimo”, gde takođe radim nekoliko muzičkih predstava. Reč je o manjim formama, sa kojima putujemo po zemlji i inostranstvu.

Poslednja predstava, u kojoj Vladan Savić potpisuje tekst i režiju i igra jednu od dve glavne uloge je mjuzikl ”Neka bude šta bude”, gde mu je partnerka Sandra Bugarski (Pančeta iz ”Igre sudbine”). Nada se da će uskoro moći da je vidi i leskovačka publika.