Uprkos teškoj životnoj sudbini, Mladen na život gleda s optimizmom i željom da postane dobar čovek, uzvraćajući tako ogromnu ljubav biološkim i hraniteljskim roditeljima

Kada mu je sa 11 godina preminuo otac, a majka se teško razbolela, Mladen Petrović se našao na prektetnici, koju nije ni očekivao, ni želeo. Priznaje da je bio nestašno i sebično dete, ali su ogromnom ljubavlju, brigom i pažnjom, hranitelji iz njega izvukli ono što je najbolje. Ovo je njegova priča.

Detinjstvo je najbezbrižnije životno doba, ali ne i Mladenovo. Kuća u kojoj se rodio, prodata je, a on se roditeljima obreo u drugom delu grada- u stanovima, u naselju ”Stara stočna pijaca”, namenjenim izbegličkim i socijalno-ugroženim porodicama.

– Bio sam mali, ali se sećam da je otprilike prvih godinu dana bilo dobro. A onda se tata razboleo. Osim za svakodnevne potrebe, trebalo je obezbediti novac za skupe terapije, a moja majka, zbog problema sa nogama, jedva se kretala. Uprkos tome, svaki dan me čekala ispred škole ”Vasa Pelagić”, kako ne bih sam prelazio toliki put do kuće i sam nosio težak školski ranac. Očevo zdravstveno stanje je bilo sve lošije, pa je prebačen u bolničku jedinicu u Vlasotincu. S mukom smo skupili novac da ga dva puta posetimo. Onda je umro, priča Mladen sa tugom u glasu.

Ostao je sam sa majkom i preživljavali su, zahvaljujući pomoći prijatelja i komšija, a sa posebnom zahvalnošću, seća se materijalne i podrške u učenju koju je dobijao od drugova i svoje škole.

– Sećam se da je moja majka jela samo šećer i hleb, da bih ja mogao da se hranim kako-tako normalno. Bila je zima 2012. godine, kada se razbolela i mama. Ona je otišla u bolnicu, a ja sam četiri dana bio sam u stanu. Preživeo sam zahvaljujući dobrim ljudima iz komšiluka. Tada su došli ljudi iz Centra za socijalni rad i ja sam smešten u hraniteljsku porodicu. Dva meseca kasnije, preminula je i mama.

Prisećajući se svojih osećanja iz tog perioda, Mladen kaže da su najupečatljiviji bili strah, zabrinutost, neizvesnost.

– Nisam znao kako da se ponašam, jer je to bila drastična promena u odnosu na moj dotadašnji život. Kao maženi jedinac, bio sam sebičan, pomalo tvrdoglav i posebno nestašan. Bilo je potrebno mnogo vremena, truda, ljubavi, pažnje i posvećenosti moje nove porodice, da bih ”pregurao” taj teški period prilagođavanja. Od početka su se svi članovi postavili prema meni kao da sam njihov, čak su me i razmazili. Imao sam sve i nikada se nisam osećao kao kod dojučerašnjih ”stranaca”, već naprotiv, kao kod najbliže rodbine. Više od materijalnog blagostanja, Krstići su mi pružili podršku roditeljskim savetima, razgovorima ili jedostavno me slušajući.

Od polaska u školu, Mladen je bio marljiv i dobar đak, ali su svi njegovi potencijali probuđeni tek kada je pažnju prestala da mu odvraća briga o preživljavanju.

– Moja porodica, namerno ne kažem hraniteljska, jer su Krstići moja jedina porodica, trudila se da što manje brinem, da se posvetim učenju i socijalnom uključivanju, jer sam gotovo, najviše svojom voljom, bio izopšten. Trebalo je ponovo učiti kako da se družim, kako da komuniciram, trebalo je da izmenim sebe. Istovremeno sam se učio vaspitanju i lepom ponašanju. Spremam se da, jednog dana, kad osnujem svoju porodicu, sve što sam naučio prenesem na decu.

Danas je Mladen student druge godine, na studijskom programu Bezbednost na radu, na Univerzitetu ”Južna Srbija” i to vrlo uspešan. Pervu godinu je okončao sa prosekom 9.11, a četiri ispita u nastavku, položio je sa četiri 10-ke i jednom 8-icom.

– Planiram da, nakon osnovnih studija, završim i master. Sve dotle želim da ostanem u porodici Krstić, za koju ću biti vezan čitavog života, jer se rečima ne može opisati to što je ona učinila za mene. Vrlo sam ponosan na njih i sebe što im uspehom i ponašanjem, uzvraćam za ogromnu i ljubav i pažnju. Kad završim studije, voleo bih da nađem posao u struci, ali druge stvari nisam planirao. Želim samo da se osamostalim, kako bih se porodici bar malo odužio.

Iako se rodio kao dete Nenada Kineza Petrovića, nekadašnjeg fudbalera ”Dubočice” i Slađane Petrović, kojima je zahvalan za sve što su mu podarili, Mladen želi da se zna da su mu, kad se našao u mraku, ruke pružili Slavica Krstić i njen sin Predrag Krstić, koji mu je zamenio oca i postao uzor u svemu.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Leskovac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.