Dnevnik Juga Dnevne internet novine juga Srbije
Da život piše romane i da bajke nisu samo plod mašte, potvrđuje nam priča Milene Stanišić, rođene Leskovčanke, koja je, nakon završene Vojne akademije, posao inženjera elektrotehnike, zamenila menadžerskim u etno-selu ”Stanišići”, u Republici Srpskoj, čiji je osnivač njena nova porodica
Sledeće godine će, Milena i Miloš obeležiti desetogodišnjicu ljubavi, započete na Vojnoj akademiji i krunisane brakom 2019. godine. Po diplomiranju, rešavaju da rade posao za koji su se školovali:
– Oboje smo počeli u Vojsci: Miloš je bio zaposlen u Specijalnoj brigadi u Pančevu, ja u Vojno-tehničkom institutu u Žarkovu i živeli smo zajedno. U jednom trenutku, predložio je da se priključimo porodičnom biznisu, a ja se složila. Smatrala sam da je vreme za novi izazov i otkrivanje sveta biznisa, sa kojim do tada nisam imala mnogo dodirnih tačaka. Opredelila sam se za oblast marketinga, a ispostavilo se da moj strah od nepoznatog, nije bio opavdan. Moram reći da bi sve išlo mnogo, mnogo teže da nije bilo podrške porodice. Jednim delom mi je žao što ne radim posao za koji sam se školovala, s druge strane- danas sam srećnija, iako svakodnevni kontakt sa ljudima ume da bude prilično stresan.
U etno selu ”Stanišići”, najvećem na Balkanu, svaki član porodice ima svoje zaduženje, a Mileni je ”zapao” marketing, što u slučaju kompleksa koji godišnje poseti više od milion turista, uopšte nije lagan posao:
– Ja sam zadužena za društvene mreže, pi-ar sam sela, ali sam uključena u pripremu i organizaciju brojnih privatnih i poslovnih događaja, a obim posla svake godine raste. Još uvek učim posao i mislim da tek mogu da napredujem, jer se delatnost etno sela stalno širi, otvaraju mogućnosti za unapređenje poslovanja, a mi u težnji da ugodimo gostima i turistima, pratimo trendove, dopunjujemo sadržaje i stalno širimo lepezu usluga.
A kompleks su, nakon dolaska u Bijeljinu, posle rata, izgradili Borislav i Sanja Stanišić, Milenini svekar i svekrva. Počeli su sa malim etno restoranom ”Konoba”, 2002. godine, koji je bio blizu granice sa Srbijom i nudio izvrsnu hranu.
– Gostiju je bilo sve više, pa je objekat proširen, a osnivači su odlučili da svake godine izgrade nešto novo. Tako je nastalo prvo jezero, pa mostić, postavljena prva drvena kućica, zatim druga… Nakon dve decenije, etno selo ”Stanišić” se prostire na 15 hektara i raspolaže sa dva velika restorana, dva hotela sa pet zvezdica, 20-ak kućica za odmor, svečanim salonima kapaciteta od 50-1.500 mesta za proslave, kongrese i seminare, spa centrom, sportskim terenima, fudbalskima stadionom po UEFA standardima. Imamo krčme, splavove, mnogo bašti, turistički vozić, mini zoo-vrt, igraonice u zatvorenom i na otvorenom, kao i manastir Svetog Nikole Letnjeg, smešten na najvišoj tački imanja, koji je, takođe, zadužbina porodice Stanišić.
Etno selo ”Stanišić” je na sat i po vožnje od Beograda, pa iz srpske prestonice dolazi mnogo turista, a odličan geografski položaj, ovom zanimljivom mestu obezbeđuje posećenost tokom cele godine. Osim domaćih i turista iz Srbije i regiona, sve je više posetilaca iz sveta.
– Ljudi dolaze na odmor, samo na ručak ili u šetnju, a postali smo omiljena destinacija zaljubljenih. Zbog odličnih infrastrukturnih uslova, vrlo često su ovde na pripremama sportske ekipe i evo, baš nedavno nam je u gostima bila fudbalska reprezentacija Ujedinjenih Arapskih Emirata. Trudimo se da svi odavde odu zadovoljni, a činjenica da se većina ponovo vrati, potvrđuje da dobro radimo. U našem turističkom kompleksu, osim porodice Stanišić, odnosno svekra i svekrve, koji su alfa i omega organizacije, petorice sinova i snaje, odnosno mene, radi još 150 ljudi tokom cele godine, a u sezoni i mnogo više. I mi, ako i ostale kolege u ugostiteljstvu, kuburimo sa kadrovima i imamo stalno otvoren konkurs za prijem svih profila.
Ni dobre plate i uslovi rada nisu dovoljni da se mladi zadže u Republici Srpskoj, odnosno Bosni i Hercegovini, koji bi radije u Evropu. Problem sa manjkom radne snage imaju, kaže Milena i privrednici iz ostalih oblasti, pa se svi nadaju da će država učiniti nešto po ovom pitanju.
Iako turistička sezona traje svih 12 meseci, špic je naravno u proleće i leto, pa se zima koristi za mali predah i prikupljanje energije. I tada, kad je slobodnog vremena više, Mileni Leskovac najviše nedostaje:
– Tokom sezone je puno posla, pa ni ne stižem da se ”rastužim”, ali sa nostalgijom živim stalno. Mom suprugu se, takođe, Leskovac puno dopada, posebno roštilj i ajvar. On, međutim, ređe dolazi, ali ja iskoristim svaku priliku da se otisnem na jug, vidim se sa roditeljima, rodbinom, prijateljima, kojih tamo imam puno. Moja majka, kao da je znala da ću otići daleko, uvek je govorila da će mi tek nedostajati rodni grad. I bila je u pravu. Kad dođem, ne mogu da se nauživam svega. Iz godinu u godinu, sve mi je draži i trudim se da tamo provodim što više vremena. Da je Leskovac bliže, čini mi se da bih svake nedelje dolazila.
Milena sa žaljenjem konstatuje da, zbog pandemije, nije realizovan njen poslovni predlog o saradnji sa leskovačkim proizvođačima roštilj mesa, ajvara, sprže…
– Ozbiljno smo razmatrali taj plan. Ko će u etno-selo ”Stanišić” da uvede leskovačke gastronomske specijalitete, ako ne ja (ha,ha,ha). Nažalost, korona nas je, kao i ostale prilično usporila, pa je sve ostalo samo na planovima i željama. Protekla sezona je, međutim, pokazala da je pandemijska kriza uglavnom prošla, pa je vreme da opet oživimo tu poslovnu ideju. Kod nas se, to turisti navode kao najveći kvalitet, jede vrlo dobro i kvalitetno, ali bi bilo lepo da u ponudi imamo pravo leskovačko roštilj meso, ajvar, spržu. Onda će mi i rodni grad biti za nijansu bliži.
U novembru je vreme, iako iz godine u godinu raste broj turista koji dolaze u kasnu jesen, za kratko zatišje pred Novogodišnje i Božićne praznike, kada se u etno-selu ”Stanišić’, traže krevet i stolica više.
Milenu ostavljamo da uživa u zasluženom odmoru, jer, kaže, posle toga ona i njena porodica ”hvataju zalet” za još jednu sezonu. U međuvremenu će, nada se, naći ”luft” da, bar na par dana, poseti voljeni Leskovac.
