Dnevnik Juga Dnevne internet novine juga Srbije
Bojana Tasića, prepodavca sa Zelene pijace, prepoznaćete po kvalitetnoj robi, duhovitim opaskama i ležernim komentarima. Njegova životna priča je neobična i prepuna obrta, ali mu je, u svemu što je radio, sreća bila prvi saveznik
Dok razgledam povrće sa lepo uređene tezge, konstatujem u sebi kako mu ne mogu naći nikakvu manu: Osim što je lepo sortirana i poređana, roba je vrlo kvalitetna i prosto privlači kupce. Pitam za cenu i dobijam odgovor, a uz to i nonšalantnu dopunu: ”Od mene je kupovala i Angela Merkel”.
Dovoljno da se zaintrigira svako, a posebno radoznali novinar. Tako upoznajem Bojana i njegovu krajnje zanimljivu životnu priču:
– Rođen sam u Lebanu, tamo sam živeo, radio u ”Exporteksu”, a onda se desio krah privrede, a ja sam ostao bez posla i jasnog plana za budućnost. Tako sam ušao u svet trgovine i obreo se u Beogradu. Na Bajlonijevoj pijaci sam se izborio za tezgu na najlepšem mestu. Zlata vredna lokacija, za koju sam kasnije od Albanaca iz Bujanovca dobijao toliko para da vam se zavrti u glavi. Naravno da je nisam dao. I tada je, kao i sada, moja politika bila: Trgovati samo robom vrhunskog kvaliteta. Ona sama sebe prodaje, ne treba joj reklama. Dvadeset godina sam radio tamo. Bio najskuplji, a najviše prodavao. Stekao brojne prijatelje, neke za ceo život, druge na kraće, ali sam lepo živeo i taj period je jedan od najlepših u mom životu, sa setom se seća Bojan.
Neke od redovnih mušterija su mu bili aktuelni gradonačelnik Beograda, Zoran Radojičić, novinar Milomir Marić i druge brojne poznate ličnosti iz sveta estrade i politike.
– Voleo sam da se šalim i onda, bio sam i mlađi. Mariću sam bio toliko zanimljiv da me vrbovao nekoliko puta da uđem u ”Parove”. Nisam taj tip i nisam pristao, a što se tiče doktora Radojičića, sa godinama smo se dobro upoznali. On je sjajan čovek i još bolji lekar i, po mom mišljenju, nije za politiku, iskreno priča Bojan.
Jednom prilikom je pijacu posetila grupa nemačkih novinara i bili su oduševljeni izgledom štanda, ali i načinom na koji se Bojan odnosi prema kupcima. Siti su se sa njim napričali, uz pomoć prevodioca, dodaje, slikali ga i ”stavili u novine”. Par godina kasnije opet se našao u dnevnoj štampi i to na naslovnici. ”Večernje novosti” su pisale o ceni jagoda, kojima je Bojan, između ostalog, tada trgovao.
A onda se desila druga velika promena. Počela je rekonstrukcija Bajlonijeve pijace, on je ostao bez tezge na neko vreme, a potom i trajno, jer nije prihvatio promenjenu lokaciju :
– Nije mi bilo lako i razmišljao sam šta ću dalje. Život me odveo u Slovačku, u ”Pežoovu” fabriku kablova. Radio sam tamo dve godine, do dana kada sam doživeo srčani udar. Hitno sam operisan, ugrađen mi je stent i spašen život. Tada sam i penzionisan. Primam slovačku penziju od 96 evra. Nije velika, ali je dokaz da je u uređenim sistemima sve plaćeno- i rad i bolest. A radilo se mnogo, poslodavac je bio vrlo strog, poštovanje pravila striktno. Teško za srpskog radnika, vrlo teško, a ni zarada nije naročita.
Zato je Bojan, naviknut na malo drugačiji život, odlučio da dodatno zarađuje:
– Tokom par meseci, odnosno dok mi se nije desila bolest, odlazio sam u Austriju da dajem krvnu plazmu, što se vrlo dobro plaća. Za 15 davanja, isplaćeno mi je 1.800 evra. I nastavio bih,, ali sam dobio infarkt. Posle sam razmišljao, možda sam tim davanjem oslabio srce. Ali, nazad se ne može.
Iako mu je preporučeno da ne radi, Bojan ne može da ne bude aktivan. Zbog takve prirode se dopao sadašnjoj suruzi Kati, poreklom Riječanki, koju je, preko zajedničkih prijatelja upoznao u Austriji. Ona dodaje da šarmantnijeg, privrženijeg, duhovitijeg i romantičnijeg muža nije mogla ni da poželi.
