Dnevnik Juga Dnevne internet novine juga Srbije
Hela Bidani je napravila prvi korak i Aleksanda ”kontaktirala” na Instagramu. Iako priznaje da je, u počeku, bio nezainteresovan i nepoverljiv, upornost lepe Tunižanke ga je zaintrigirala. Poznanstvo preko društvenih mreža se nastavilo se druženjem u njenom rodnom Gabesu, a posle samo nekoliko dana, prsten na Helinoj ruci, označio je početak veze
Aleksandar kaže ga je Hela fascinirala već pri prvom susretu i da je sve što je napisala o sebi u porukama, istina:
– Priznajem da sam strepeo, jer potičemo iz potpuno različitih kultura, ali sam odmah shvatio da nema razloga za to. Prepoznali smo se i dopali jedno drugom, čini mi se, u prvom kontaktu. Proveo sam tamo nekoliko dana i, uz blagoslov njene majke, nastavili smo da se viđamo. Tada sam odlučio da joj kupim prsten. Želeo sam da bude sigurna da ću se vratiti. Ovaj čin u Tunisu ima i određenu simboliku, jer su tamo mnoge devojke verene još od malena.
I dok je Aleksandar, po povratku u Srbiju, nastavio da radi i putuje, jer je tada bio zaposlen u jednoj velikoj kompaniji za izgradnju plastenika, Hela je tražila način da svom strogom ocu saopšti odluku o veridbi za stranca, druge vere:
– U početku nije hteo ni da čuje. Imao je prilično negativno mišljenje o Srbima. Mislio je da će me Aleksandar dovesti u Srbiju i prodati me, ni manje-ni više nego zbog organa. Ne znam kako je došao do tog zaključka, ali imao je takvo mišljenje. Vrlo je strog, rekao je ”ne” i tu je bio kraj svake priče. Onda su majka i rodbina polako počeli da ga ubeđuju u suprotno. Čak i na moje veliko iznenađenje, pristao je da Aleksandar dođe, da ga upozna i sasluša. Tada sam znala da ”smo ga slomili”, priča kroz smeh Hela.
Tradicija se u Tunisu čuva i neguje, a Aleksandar je sve ispoštovao. Vratio se sa darovima i dvoje mladih se, posle nekoliko meseci neizvesnosti, građanski venčalo na obali Mediterana:
– Prema običajima, tamo svadbe traju tri dana. Prvog dana se, nakon venčanja, gostima podele sokovi i slatkiši i time se sve završava. Drugi dan je posvećen nevesti. Ona se čitav dan doteruje i udešava, a uveče se u njenoj kući okupljaju rodbina i prijatelji. Sledi večera sa muzikom. Treći dan liči na svako drugo svadbeno veselje. U restoranu se okupljaju svatovi i oni se služe bezalkoholnim pićima, čajevima i sokovima, pošto je u Tunisu, alkohol zabranjen. Igra se, peva i veseli, kao na svim sličnim slavljima.
Nakon toga, Aleksandar se ponovo vraća poslu, a Hela ostaje u kući svojih roditelja, dolazeći u Srbiju, kada se i njen suprug sa terena po celom svetu, vraćao u Leskovac.
Bilo je dogovora sa firmom da najviše vremena provodi u Tunisu, ali se posao otvarao na drugoj strani. Ne želevši da više zapostavlja porodicu, jer je Hela bila pred porođajem, Aleksandar traži i dobija njenu saglasnost za preseljenje u Srbiju:
– Arken se rodio u februaru 2020. godine. Korona nas je sprečila da i ovde napravimo svadbeno veselje, a planirali smo. Prošle godine smo dobili i devojčicu-Ilinu. Živimo u Leskovcu i tu planiramo da ostanemo. Hela se trenutno bavi decom, ali bi svakako želela da radi. Jako je zanima kuvanje, pa nam je namera da se oprobamo u ugostiteljstvu. Opcija je brza hrana sa tunižanskim specijalitetima i slatkišima. Slobodno vreme u periodu koji dolazi, koristiće za usavršavanje na tom polju, pre svega u Tunisu, jer smatra da bi se Leskovčanima dopala hrana iz njene zemlje.
Hela, čije ime na arapskom znači ”svetlost”, iako joj se sviđa srpska kuhinja, posebno sarme i roštilj, u svojoj kući, preferira tunižansku:
– Prilično se razlikuju. Dok u srpskoj dominira meso, u tunižanskoj preovladava povrće. Koristimo mnogo začina, pa nam puno toga pošalju moji roditelji, posebno urme. Učila sam od majke, koja vrhunski sprema. Znam da pripremim i neka srpska jela, ali ih uvek spremam na svoj način (ha,ha,ha). Kad sam Aleksandru rekla da ću kuvati pasulj sa piletinom, prilično čudno me gledao i mrštio se. Probao je i od tada pasulje jedemo samo na taj način. U Tunisu je hrana vrlo zaljućena i ne koristi se zaprška.
U Aleksandovom i Helinom domu se govore čak četiri jezika, pa Arken odrasta kao pravi mali poliglota:
– Sa njim supruga razgovara na arapskom, engleskom i francuskom, zvaničnom jeziku u Tunisu. Ona zna dosta srpskih reči, ali se plaši pogrešnog izgovora i najviše da će napraviti gramatičke greške. Nisam još stigao da joj objasnim da bi se sa nama Leskovčanima, baš tako najbolje razumela (ha,ha) Gotovo sve razume, ali se malo stidi da govori. Jezik nije nikakva prepreka u komunikaciji, mi smo jedan od primera za to.
Sledeće godine, Hela će moći da dobije privremenu srpsku ličnu kartu, a nakon pet godina i državljanstvo. Tada će, kaže, već bolje vladati i srpskim jezikom, neohodnim za komunikaciju u planiranom restoranu brze tunižanske hrane i slatkiša.
