Home / DRUŠTVO / GRAČANICA- sećanja i otkrića. U poseti manastiru posle više od 40 godina
hotel bell

GRAČANICA- sećanja i otkrića. U poseti manastiru posle više od 40 godina

Manja je nego u mojim uspomenama, ali još gordija, prkosnija i uzvišenija!

Natprosečno topao kasno septembarski dan u Prištini. U podne sve vri od života, a autobuska stanica liči na mravinjak. Odlučujemo da par sati, od povratka iz Drača do polaska za Niš, iskoristimo za posetu Gračanici. Sa taksistom brzo postižemo dogovor da nas za sedam evra, odveze do ove srpske enklave.

-Može i dinari – dodaje u strahu da se ne predomislimo i objašnjava kako će ih lako potrošiti ili zameniti.

Putem, koji traje oko 15-ak minuta, raspituje se odakle stižemo, te kakvi su nam utisci iz Albanije, gde se letuje “za male pare“. Utom, stižemo na odredište, u Gračanicu. Nevelikim trgom dominira spomenik Milošu Obiliću, a nasuprot načičkanih prodavnica, prostire se manastirski kompleks.

Prvi i jedini put sam manastir Gračanicu posetila pre više od četiri decenije, kada je za đake četvrtog razreda, Osnovna škola “Josif Kostić“ organizovala jednodnevnu ekskurziju, osmišljenu sa ciljem da se deca upoznaju sa srpskim svetinjama i istorijskim znamenitostima na severu Kosova i Metohije. Ne znam šta smo sve obišli, jer smo ,čini mi se, uz kratke pauze za ručak i užinu, dan proveli ulazeći u autobuse i izlazeći iz njih. U mojoj glavi, ostalo je trajno urezano samo sećanje na Gazimestan, Muratovo turbe i…. Gračanicu.

Gračanica. Opasana visokim kamenim zidom, sa bodljikavom žicom na vrhu. Ulazim kroz drvena vrata, kao u drugi svet. Uređen, podšišan, usvetovljen, zamrznut u vremenu. Gračanica. Manja je od one u mom sećanju. Ja sam se promenila, ona gotovo ništa. Samo nekoliko kamera svedoči o tome da je doba nevinosti odavno prošlo. I za mene i za nju.

Na ulazu u svetinju, gotovo se sudaram sa mladom ženom sa bebom u naručju. Za njom se ređa još nekoliko njih, svečano obučenih i radosnih, jer je njihovo čedo privedeno veri. Sklanjam se u stranu da ne smetam pri slikanju i tek kad se gužva razišla, ulazim unutra.

Bez reči sam. I bez daha. Nekad nas je stotinak moglo stati unutra, onda 1976. Danas sam sama i tesno mi je, od lepote, uzvišenosti, sedmovekovnog taloženja ushićenja, radosti i suza, utkanih u ove kamene zidove. Pažljivo razgledam svaki kutak, svaki detalj, boju i lik. Toliko prkosa, ponosa, raskoši i smernosti u isti mah, toliko nežnosti i neukrotive snage na jednom mestu. Krhka, a snažna, da preživi i nadživi svako zlo i nevreme. Žao mi je što nemam sa kim da podelim osećanja, a opet, čini mi se da bi narušena tišina pokvarila taj savršeni trenutak.

Kasnije, u hladu ogromnog listopadnog drveta u dvorištu, sabiram utiske, palim sveće za zdravlje živih i duše umrlih i krišom kidam mladi izdanak crvenolisnog grma ispred crkve.

Dok, krsteći se, odlazim,u glavi mi odzvanjaju stihovi Desankine pesme: Gračanice, da si nam bar jabuka. Da te možemo staviti u nedra i zagrejati, tako studenu od starosti, Gračanice.

Check Also

Muzički Edikt u sredu u Leskovcu

U okviru međunarodnog festivala „Muzički edikt“ u sredu 23. juna u 18 časova u crkvi …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *