Između lovstva, odnosno lova i žena, malo ko bi stavio znak jednakosti. Dve naše sugrađanke, žive od lova i za lov. Upoznajte Danijelu Mladenović, upravnicu lovišta i lovca- Milicu Stanisavljević
Kada je, za završenom srednjom Poljoprivrednom školom-odsek veterinarski tehničar, upisala i završila Višu školu za lovstvo u Kraljevu, Danijela Mladenović je praktično ispunila sve preduslove za posao upravnika lovišta i taj posao, kao jedina žena južno od Save i Dunava, obavlja već 25 godina.
– Upravnik sam lovišta u Grdelici, Vučju i Razgojni i žene zaista jesu retke u lovstvu. Koliko ja znam, jedna upravlja lovištem u Zrenjaninu, a ja sam ovde na jugu. Koliko god zvučalo čudno, to je posao kao i svaki drugi. Jedan deo obaveza je kancelarijskog tipa i tiče se uglavnom izdavanja dozvola, drugi je terenski. Moj zadatak je da pomažem u organizaciji lova, brinem o zdravlju divljih životinja, radim na sprečavanju krivolova, evidenciji štete u lovištima, praćenje migracija divljači.
U lovištima kojima upravlja, žive srne, divlje svinje, a od sitnije divljači: zec, fazan, jarebica, prepelica, grlica, divlja patka. Danijela svakodnevno, zajedno sa lovočuvarima obilazi teren i evidentira svaku promenu u prirodi i životinjskom svetu u njoj.
– U slučaju bolesti ili uginuća životinja, obaveštavam veterinarsku inspekciju, a lovačkim udruženjima, koja gazduju lovištima, pomažem u realizaciji godišnjih programa, koji podrazumevaju, na primer, izgradnju hranilišta i čeka, omasovljenje fonda i druge aktivnosti. Volim svoj posao i imam potrebu da stalno dokazujem da sam, kao žena, stručna da ga obavljam.
I, kao da nije dovoljno što je jedna od dve žene upravnika lovišta u Srbiji, Danijela je i predsednica Regionalnog odbora Lovačke komore za Jablanički okrug i potpredsednica Skupštine Lovačke komore Srbije i jedina je žena kojoj su poverene ove funkcije. Ona je još jedan svetao primer da je podela poslova po polu, predrasuda.
I dok je za Danijelu Mladenović lovstvo posao, Milica Stanisavljević iz Navalina je lovac iz hobija. Ova 25-ogodišnja devojka od malena je, najpre uz dedu, a potom i oca, zavolela lov i, tokom sezone, njen raspored nedeljom je unapred poznat.
– Deda Rade je ljubav preneo na mog oca, a on na mene i nekako je bilo logično da i ja postanem lovac. Obožavam životinje i prirodu, a lov je, pre svega to. Mnogima je prva asocijacija odstrel, ali to je samo jedan deo ovog hobija. Mi mnogo više pažnje posvećujemo nezi životinja, njihovom zdravlju i ishrani, omasovljenju fonda, očuvanju životne sredine. Oni koji nas kritikuju jer, kako kažu ubijamo nedužna stvorenja, a ta reč je među lovcima zabranjena, kobajagi vole životinje, ali se sva njihova ljubav svodi na virtuelno. Vole, ali preko kompjutera, pomalo ogorčeno konstatuje Milica.
Iako je u lovište počela da odlazi vrlo rano, zvanično je članica Lovačkog udruženja ”Manojlovce” postala tek kada je, sa 18 godina, položila ispit. Njenim prijateljima je bilo prirodno to što Milica nastavlja porodičnu tradiciju:
– Drugima jeste čudno, i ponekad čujem komentare da žena i puška ne idu jedno uz drugo, ali je više pozitivnih. Ako uzmemo u obzir činjenicu da je u Srbiji registrovano skoro 79 hiljada lovaca, a da je među njima samo 36o žena, razumljivo je da su ljudi začuđeni. U lovačkom Udruženju ”Manojlovce”, imamo tri žene lovca, od kojih je jedna mlađa i od mene. Ipak, muške kolege nas poštuju, vole, među nama razlike i zajedno uživamo u druženjima, koja su nezaobilazni deo lova.
Iako važe za pričalice, u smišljanju lovačkih priča, žene još uvek ne mogu da pariraju muškarcima, kroz smeh kaže Milica, koja je podršku i ljubav pronašla u jednom ribolovcu.
Da ima potencijala, ova mlada devojka potvrdila je već nekoliko puta na takmičenjima, koja joj, priznaje, nedostaju, pošto nadmetanja, zbog korone, nema već dve godine. Svaki slobodan trenutak koristi za boravak u prirodi, jer se lovci tamo osećaju kao kod kuće.