Home / Opštine / Crna Trava / Crnotravski zidari su otišli u legednu, a sa njima i pečalbarski zanat: Pričom o jednoj brigadi, podsećamo na ove hrabre ljude i vrsne majstore
hotel bell

Crnotravski zidari su otišli u legednu, a sa njima i pečalbarski zanat: Pričom o jednoj brigadi, podsećamo na ove hrabre ljude i vrsne majstore

Njihovo zanimanje bilo je pečalbar. Nasledili su ga od svojih očeva, a njihovi sinovi će nastaviti tradiciju, jer ovi ljudi, odrasli na padinama Vlasine i Čemernika, u siromaštvu i neizdašnoj zemlji, često nisu imali izbor, već da se, trbuhom za kruhom, otisnu u nizinu. Za njima su, u trošnim kućama, ostajale žene i deca, kojima su se, svake jeseni, vraćali kao gosti.

Sa koferom na leđima, svi muškarci su, pre ili kasnije, odlazili u pečalbu. Tako se jednog dana, istim utabanim stazama, kojima su prolazili njegov otac i deda, niz planinu uputio Jovan Kitanović. Pozdravlja se sa sinom, dečakom od sedam godina i mnogo će nedelja proći do ponovnog zagrljaja.

Jovan, Marko, čika Mika- svaki će se još jednom okrenuti, da u krajičku oka ponese svoj zavičaj. Za sobom su ostavili porodice i kuće, a posao ih je doveo na jedno od velikih gradilišta preduzeća ‘’Crna Trava’’. Milimetarska hartija i planovi, zamenili su šarolike pašnjake. Crnotravci su zidari generacijama, ali do skora su hodali po zemlji, tek ponekad se otisnuvši par spratova naviše.

Sada je grupa najsmelijih odabrana da se popne na vrtoglave visine, nebu pod oblake. Dimnjaci su pluća fabrika, a možda će ih jednog dana, nova pogonska goriva učiniti suvišnim. Ali, ko će o tome sada da misli. Temelji moraju biti čvrsti i izdržljivi, da na svojim širokim plećima, ponesu ogromne količine cigle, betona i gvožđa. Odgovoran je i opasan posao zidara fabričkih dimnjaka. Libele i drugi instrumenti samo pomažu preciznom oku, razvijenom smislu i dugogodišnjem iskustvu. Ne može svako da radi ovaj posao. Neke će zaustaviti visina, druge nedovoljna stručnost ili ravnodušnost prema poslu.

Sa visine se otvaraju novi horizonti, toliko drugačiji od onih sa sela. Ovi ljudi se ne boje vetra, jer dimnjaci su pravljeni tako da odole svim strujanjima. Ali dok se ne završe, nezaštićeni su od udara groma. Tokom prvog velikog nevremena, graditelji će provesti besanu noć, upirući pogled prema nebu i najužem delu zidanog kolosa.

Opasnost je prošla i pečalbari se vraćaju na jedinstvene kule na najmanje 100 metara iznad zemlje. Oni su se srodili sa visinom, a svaka cigla, svaki novi red, približava ih vrhuncu, koji su tamo negde, u zgradi od stakla i betona, odredili inženjeri. Dimnjaci su njihov život, dela njihove odvažnosti i njihov ponos.

Jovan, mali čovek, sa drugim malim ljudima iz Crne Trave, podići će ovaj i stotine drugih dimnjaka. Virtuoznost, na ivici ponora, omogućiće im da na drugom mestu, možda sa mnogo manje napora, osiguraju sebi i porodicama, lakši i bolji život. Na visini, uz kratki predah obeduju, uz frulu se prisećaju zvukova rodnog kraja i čitaju pisma od porodice, od sina, koji je savladao sva slova azbuke.

“Dragi moj tato. Evo uze da ti pišem moje prvo pismo. Da sam dobro, za sada. Kako si ti, za sada? Tato, pazi se od ti golemi dimnjaci i od ti vozovi i od svaku nesreću. Ja idem u školu i dobro se učim. Učitelj me uvek hvali. Tato, kada ćeš da dođeš i šta će mi doneseš? Goveda i ovce smo dali u čiča Čedu. Pero je poraso velik. Tato, da odgovoriš na ovo pismo, kako si ti sa svoje zdravlje. Ja mislim da izučim ovu školu, pa da pređem u drugu i postanem inženjer.

Učićeš sine, i uspećeš, poručuje u mislima Jovan Kitanović, dok zamišlja svog dečaka na livadi podno Vlasine.

Izvor: Dokumentarni film “Među oblacima“, produkcija Avala film

Check Also

Trinaesti književni konkurs „Vukašin Conić” – Prijave do 1. oktobra

Porodica književnika Vukašina Conića (1935–1980), autora romana Daleki beli putevi, Pre zore; zbirke priča Ukus …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.