ČIKA DENE: trener, učitelj, pedagog, drugi otac i, pre svega, dobar čovek

Sa Mladenom Veljkovićem Denetom, otišla je cela generacija dobrih pedagoga, ljudi u koje su đaci i igrači, a još više njihovi roditelji imali puno poverenje

Porazila me vest da je umro čika Dene. Bio mi je trener, a kasnije profesor. Miran, blag i uvek nasmejan. I danas ga vidim, kako, sa rukama u džepovima crne kožne jakne, šeta pored aut linije. Nikada besan, kao da njegova ”Dubočica” igra baš onako kako je on zamislio i isplanirao. A često nije bilo tako i spremne smo za kritiku – ali ciljanu i bez grubih reči, jer je on umeo i želeo samo tako.

Samo treneri ženskih ekipa znaju koliko je to težak posao i toliko različit od onog koji imaju stratezi muških ekipa. A čika Dene je voleo i razumeo svoje šašave i hirovite devojke. Kao roditelj koji prihvati sve slabosti i mane rođene dece i trudi se da iz njih izvuče najbolje.

Davno pošto sam prestala da se aktivno bavim rukometom i otisnula se u delegate, sretala sam se sa trenerima različitih generacija, stepena obrazovanja, načina rada. Svaki put, kada bi sa jedne ili druge strane zapisničkog stola čula viku, grdnju, vređanje, a često i psovke upućene posebno devojkama, vraćala mi se slika mog profesora, koji je smatrao da kritike treba sačuvati za svlačionicu, a da se strategija uvežbava na treninzima.

Čika Dene, a verujem da govorim u ime svih rukometašica ”Dubočice” sa kojima si radio, hvala ti što si nas, osim rukometu, učio kulturi, viteštvu, borbenosti, pa i sportskom bezobrazluku, ali na svoj način, a pre svega, hvala što si nas razumeo i onda kada same sebe nismo mogle.

Počivaj u miru, dragi, poštovani profesore.