Dnevnik Juga Dnevne internet novine juga Srbije
Jutros je, u centru grada, veliki crni auto, u punoj brzini, udario psa lutalicu, odbacivši ga desetak metara. Povređena životinja ostala je, slomljenih šapa, da leži u bari, pod jakim pljuskom. Tu počinje priča o našoj dvoličnosti
Praćena samo pogledima brojnih očevidaca, devojka zaposlena u trafici pored Pekare ”Badem”, sakupila je kartone, uzela povređenog psa u naručje i prenela ga pod sims. Očas se tu okupila gomila ljudi. Svima je bilo žao i svi su imali ideju šta treba uraditi, ali se završilo samo na savetima. Leskovčanka Milena je odlučila da postupi drugačije. Evo njene priče:
– Prišla sam da vidim šta se dešava i bila šokirana prizorom. Pas, očigledno lutalica, ležao je, potpuno mokar, na kartonu, drhteći od hladnoće i bolova. Iz obe prednje povređene noge curila je krv. Nekako se tu stvorio saobraćajni policajac, koji je želeo da pomogne, kupio i doneo jogurt, okrenuo je nekoliko brojeva telefona, zvao kolege. Policijska patrola je došla, zastala i otišla. Otrčala sam do kuće i donela ćebe. Pokrila sam nesrećnu životinju i pitala sve, hoće li mi pomoći da psa odnesemo ili odvezemo do veterinara. Ponudio se jedan mladi čovek, ali prvo predložio da pozovemo nekog veterinara. Jedan, na čiji smo broj telefona prvo naišli, odbio je da dođe. Predlažem da zovemo taksi. Priznajem da mi je na pamet prvo pao Palma taksi. Dispečer je, pošto se raspisao koliko je pas i kakve su nam namere, predložio da pozovemo drugu taksi službu, jer citiram: ” niko od njegovih vozača neće hteti da ga vozi”.
Milena dalje objašnjava da je nepoznati mladić otišao da nađe taksi, a ona pokušavala da uspostavi kontakt sa drugim veterinarom.
– Žao mi je što u celoj priči nisam zapamtila koji taksi je prihvatio da nas, zajedno sa povređenim psom, odveze do veterinara, ali bih rekla da s radi o Ekos-u. U ordinaciji, veterinar Vlada pristaje da psu da injekciju protiv bolova i antibiotik, ali povrede ocenio kao vrlo teške. Za snimanje i operaciju trebaće najmanje 200 evra. Uporno pokušavam da mu objasnim da pas nije moj, da sam želela da mu pomognem i molim ga da i on učini nešto. Desetak minuta kasnije, ponovo smo napolju, onaj mladić, nesrećni Žućko i ja. Oboje pokušavamo da pozovemo bilo koje udruženje, azil za pse-svi žale, ali peru ruke. Neki obećavaju da će se javiti.
Milena naglašava da je morala da ode do kuće i proveri kako je njen šestogodišnji sin, koga je poverila sestričini, ali obećala da će se vratiti. U međuvremenu je uspela da se čuje sa Marijom Petković, kojoj je spašavanje životinja ne samo posao, već i stil života.
– Sve sam joj ispričala i dobila strašne grdnje, ali razumem zašto je tako reagovala. Molila sam je samo da pomogne i kad sam se, pola sata kasnije, vratila na mesto gde sam ostavila psa, njega nije bilo. Shvatila sam da ga je odnela Marija. Celog dana plača zbog nesrećne životinje, ljudske bahatosti, bezosećajnosti, dvoličnosti. Kasnije sam se čula sa Marijom, Žućko je kod nje, ali mu treba lečenje i rado bih pomogla.
I mi smo kontaktirali Mariju. I dalje je bila besna zbog licemerja koje nas okružuje. Ogorčenost je izrazila pričom na svom fb rofilu.
– Svi kažu da vole životinje, navodno čuvaju kuce ili mace, a kad treba, niko da pomogne, svi peru ruke. Povređenog Žućka sam našla u vrlo teškom stanju i njegove noge gotovo da su bile prekrivene mravima. Jadnik nije imao snage ni da ih otera. Trenutno je kod mene, uz još sedam pasa o kojima brinem. Kontaktirala sam sa Udruženjem ”Zavod Pit” iz Niša i direktoricu Tanju Vidergar, sa kojom godinama sarađujem. U ponedeljak dolaze po Žućka, snimiće mu noge i platiti troškove operacije i drugih tretmana. Uz žaljenje, što Leskovac nema ovakvu organizaciju, već uvek moram da se obratim pomenutim prijateljima, imam i jedno obaveštenje, odnosno molbu. Za povređenog psa nam treba smeštaj nakon intervencije, treba nam mesto gde će da se oporavi i ozdravi, pa je ovo poziv sugrađanima da pomognu, ističe Marija.
Tako će, izgleda, priča o povređenom psu lutalici, dobiti srećan završetak. Ali nam treba više Milena, Marija, dobrih i plemenitih ljudi poput anonimne devojke iz trafike, taksiste i nepoznatog mladića. Treba nam više onih koji ljubav prema životinjama umeju da pokažu kad je najpotrebnije. Prva prilika za to će biti uskoro, kada Žućku treba obezbediti mesto za oporavak.
