Dnevnik Juga Dnevne internet novine juga Srbije
Katarina Mladenović je uspešna mlada žena, koja ostvaruje svoj san: Živi u jednom od najbogatijih gradova na svetu, bavi se poslom koji voli i zarađuje zahvaljujući znanju, poslovnim veštinama i južnosrpskoj harizmi
Kaću sam upoznala na poslednjoj godini njenih studija engleskog jezika u Novom Sadu. Upravo se vratila sa studijskog putovanja po Evropi, kojim se nagrađuje 50 najboljih akademaca u Srbiji. Otkrila sam da se iza tihe i skromne u govoru, krije devojka potpuno svesna svojih kvaliteta, odlučna i spremna za izazove. Hrabro je prihvatila već prvi:
– Na Bliskom istoku sam se obrela gotovo slučajno. Drug moje drugarice je otišao za Kuvajt i preko njega sam saznala da na tom američkom univerzitetu traže profesore engleskog jezika. Iz nekog razloga su prednost imali ljudi sa ovog našeg područja. Javila sam se i odmah sam dobila posao, čime je počeo moj trogodišnji boravak u toj predivnoj zemlji. Pružio mi je neprocenjivo zadovoljstvo i iskustvo. Predavala sam engleski i poslovnu komunikaciju. Kasnije sam kontaktirala kolege sa mog fakulteta u Novom Sadu i preporučila im univerzitet za koji sam radila. Došlo je još par ljudi i menadžment je bio više nego zadovoljan Srbima.
Da nije bilo Kuvajta, ne bi se dogodili ni Emirati, u kojima Katarina živi od 2016. godine.
– Obrazovanje je moja velika ljubav, pa i danas nisam puno iskoračila iz njega. Trenutno radim kao konsultant za obrazovanje. Moj posao je da savetujem obrazovne institucije oko nastavnih planova i programa iz engleskog jezika, pripremam ih, organizujem kurseve i regrutujem profesore. Moj najveći klijent je sada Si Institut ( See Institute ), koji se bavi profesionalnim obrazovanjem, u oblasti održivog razvoja. To je ogroman Institut koji se bavi istraživanjem i biznis inkubacijom. Vlasnik, gospodin Faris Saeed je inženjer po struci, a poznat je po tome, što je napravio projekat za prvi održivi grad na Bliskom istoku. Ja im savetujem izbor programa, organizujem grupne i individualne kurseve, preporučujem profesorski kadar.
Drugi posao je proistekao iz prvog, pa Kaća regrutuje i nedostajuće kadrove iz svih oblasti, posebno prava i medicine. Jedan od tih susreta, promeniće joj život.
– Ahmeda sam upoznala 2017.godine. On je Egipćanin i ima svoju advokatsku firmu. Oboje smo tamo stranci, imamo radnu vizu i nikada ne možemo da dobijemo državljanstvo Emirata. Iako smo u prilici, ne planiramo da ovde ulažemo u nekretninu, ali smo ih zato kupili u Egiptu i Srbiji, naravno južnoj, jer ja ne mogu bez mog juga. Ahmed je toliko zavoleo našu zemlji i da se samo on pita, već sutra bi se preselio tamo(ha,ha,ha). Sve mu prija: ljudi su nasmejani, vedri, hrana je ukusna, priroda raskošna , svuda zelenilo.
Kad nije radno angažovana, uživa u lepoti i raskoši Dubaija.
– Ovo je zaista dobro mesto za život, ali naravno, kao i svako drugo, ima svojih prednosti i mana. Leta su nesnosno vruća, mada je ceo Dubai pod klimom, pa čak i autobuske stanice na otvorenom. To je produkt najnovije tehnologije. Gotovo tri meseca se samo u rashlađenim prostorima može disati. Ali, da budem iskrena, to je jedina loša stvar u ovom bogatom gradu. On nudi toliko prostora za napredovanje u karijeri. Kulturno, Dubai je vrlo otvoren i sličan je bilo kojoj evropskoj prestonici. Kad napravim poređenje sa Kuvajtom, sve je mnogo manje konzervativno.
Katarina i Ahmet svaki slobodan trenutak koriste da putuju, obilaze roditelje i rodbinu u Egiptu i Leskovcu, upoznaju što više sveta i zanimljivih ljudi:
– U Dubaiju, naravno, imamo prijatelje, a to su uglavnom žitelji bivših YU republika. Delimo isti jezik, mentalitet. Puno se družimo i sa Kuvajćanima, koji ovde žive. Znam da ima puno Srba, ali i Leskovčana. Međutim, ne znam ko su i nismo u kontaktu. Dok sam bila na društvenim mrežama, povezivali smo se preko grupe ”Srbi u Emiratima”, ali danas više preferiram ”organsko” upoznavanje i druženje i nemam profile na netu.
Uprkos lepoti i raskoši koja je okružuje, Kaća često misli na Leskovac, tačnije na svoje roditelje i brata, ali o povratku ovde, za sada, ne razmišlja:
– Naravno, planiramo da, u dogledno vreme, proširimo porodicu, ali za deset godina nas, možda, vidim negde u Evropi. Moja želja je da ostanemo ovde, međutim, Ahmet bi voleo neku promenu. Ono što se, nadam se, neće promeniti, jeste dobro zdravlje i poslovni uspeh. Iako je prerano o tome misliti, moj suprug bi najradije da, kad završi radni vek, dođemo u Srbiju, odnosno u Leskovac. Bio bi, kaže, potpuno zadovoljan životom u vikendici mojih roditelja. Možda bude upravo tako, kroz smeh zaključuje Katarina.
