Dnevnik Juga Dnevne internet novine juga Srbije
“Male leskovačke priče” je prva knjiga leskovačkog pisca Aleksandra Stojanovića Kana. Izdavač knjige je kuća Presing iz Mladenovca. Zbirka je promovisana i predstavljena Leskovčanima u Marfi pabu, a autor kaže da su „Male leskovačke priče“ nastajale godinama unazad.
„U principu se radi o zbirci priča o Leskovcu, a knjiga nosi taj naziv jer ih piše Leskovčanin. Nisu isključivo o Leskovcu, već i o mnogim motivima koji određuju ljudske sudbine, kako kod nas na jugu, tako i širom Srbije, a zašto da ne, i širom sveta. Inspiracija su mi bili razni motivi, prolaznost, kajanje, ljubav, ali sa autentičnim leskovačkim prizvukom. Opet, ne toliko po dijalektu i žargonu, koliko po nekom sentimentu, osećaju, zabludama, svim našim samoćama. Ovo je nekako moj osvrt za tim vremenima koje prolazi mimo nas, bez da mi možemo da učestvujemo u tom procesu. To je i neka, u krajnjoj liniji, moja potreba da ostavim neki pisani trag o svom postojanju. Život je nepredvidljivo čudo, vrlo često je inspirativan, zanimljiv, ali je često i tragičan, tako da je ovo samo moj pokušaj da pružim svetu neki doprinos u skladu sa svojim talentima i afinitetima. Trudio sam se da u knjigu unesem nešto najbolje što sam imao u poslednjih 6-7 godina. To je, uostalom, i za ljude koji vole i poštuju ono što pišem. Nadam se da će moja knjiga doprineti i da ljudi van juga Srbije, počnu da na nas iz ovog dela zemlje počnu da gledaju van klasičnih stereotipa, po kojima južnjaci služe samo za podsmevanje. Talenat i mašta su u ovom delu Srbije pustili duboke korene.”
Stojanović je nakon studija ostao da živi i radi u Beogradu, ali kaže da ga i dalje vežu izuzetno čvrste veze sa ovim delom Srbije.
„Sticajem okolnosti sam se našao u novinarstvu, trenutno sam tu. Imam ja gene za to, ali nisu geni sve, treba još mnogo da učim o tome. Hvala Bogu da sam mnogo toga poneo iz kuće, kuće u kojoj je moglo svega da fali, ali nikad nije falilo knjiga i mleka. To je način na koji ja gledam na svoju mladost i odrastanje, knjige i novine su mi bili deo odrastanja od najranijih dana.“
Talenat i duševnost
“Svojom knjigom prvencem, zbirkom pripovedaka sa ne slučajnim naslovom – „Male leskovačke priče“, – Aleksandar Stojanović Kan se, ovih dana, uvrstio u red ne velikog broja mladih talentovanih pisaca sa našeg podneblja odlučnih da se suprotstave svakovrsnoj nepismenosti; jezičkoj pre svega, ali i onoj zbog koje se, ophrvani internetom i njegovim instant sadržajima, u nama gubi osećaj posedovanja duševnosti, razumevanja, saosećaja prema emocionalnom stanju drugog bića, empatije, kako se to kaže na jeziku koji osvaja, gubi jedna od retkih osobina dobijena na dar samim činom rođenja”, rekao je u uvodnom obraćanju Nikola Milićević, glavni i odgovorni urednik leskovačkog nedeljnika Nova Naša reč .
“Iako tematski raznorodne, Stojanovićeve priče (kojih je u zbirci 32), osim prideva „leskovačke“ u naslovu knjige, imaju bar još dva vezna tkiva: raskošni jezik dijalekta koji autor upotrebljava u trenucima kada treba popuniti „jezičke gapove“, što pričama daje poseban kolorit, i u gotovo svim pričama prisutan čemer, po svom značenju mnogo snažniji i za čitaoca uverljiviji pridev od od onoga sa sličnim, ali ne istim značenjem – tegoba. Koristeći ova dva načina konstrukcije atmosfere i potrebnog objašnjenja događaja, autor kao da insistira na svojoj odanosti ljudima i podneblju sa koga potiče, ukazujući da je svojim pristupom životu bliži nepravedno proskribovanoj „teoriji krvi i tla“, tradicionalnim vrednostima, nego globalizaciji standarda čije taragične posledice doživljavamo upravo ovih dana”, rekao je Milićević.
“Stojanović je autor koji motive za likove iz svojih zapisa nalazi u sredini ljudi iz svog okruženja, iako se u obrađenoj priči ne može do kraja razlučiti da li se radi o susretu sa savremenikom, ili je zapis nastao kao posledica priča koje je čuo, i to pravilo se ponavlja i onda kada su protagonisti priče predmeti, nekada od posebne važnosti pa onda odgurnuti u stranu kad je važnost istekla, ili događaji koji su posledično bili za nauk, pa su onda prepušteni zaboravu ili pohabani u vremenu. Kako god, priča nastaje i kao namera da njena vrednost ostane zapisana i za neka buduća vremena”, dodao je Milićević.
“Nisam došao da držim govor”
Kada me je, jedan od meni najbližih prijatelja, nedavno pitao, šta ću da kažem na ovoj manifestaciji koja je zamišljena kao odavanje počasti pisanoj reči, iste nanosekunde mi je na pamet pala 1944. godina, kada je negde u beskrajnim, stogodišnjim samoćama Kolumbije, tada šesnaestogodišnji Gabrijel Garsija Markes rekao kako nije došao da drži govor. Šezdeset osam godina, deset meseci i devet dana od tog momenta, ja sam danas tu da kažem da za mene, govor predstavlja tek siromašniji, površniji i nesrećniji derivat pisane reči, koja suvereno vodi na listi najvećih izuma čovečanstva. I pored toga, želim da se zahvalim svima vama, koji ste došli, i koji me ređe ili češće, podsećate da je život jedno neuhvatljivo, ali predivno čudo. Hvala i onima koji nisu došli, a za koje znam i osećam da gaje poštovanje, ako ne i ljubav prema svim mojim pisanijama, koja su nastajala iz krvi, više nego iz proračuna.
U ovom času, koji predstavlja sublimaciju moje dugogodišnje želje da neka svoja dela integrišem u knjigu koja će, možda, naći svoje mesto u srcima onih koji bi da revolucijom menjaju svet, isto koliko i kod onih koji bi šaputali nežnosti u tami ljubavi, ne mogu da se ne setim onog davnog dana kada me je slučaj naučio značenju reči prolaznost i večnost. Bilo je to jednog letnjeg dana, pre dvadesetak godina, kada je do uha jednog mališana koji je više od svega na svetu voleo zube Tiranosaurus reksa i magiju Gospodara prstenova, došao šapat o jednom neobičnom filmu. Tačnije, o neobičnoj rečenici koja je predstavljala uvod u film “Troja” – epski spektakl pun izvajanih tela i istorijskih nepreciznosti.
Ta rečenica, u mom umu odzvanja ovako: “Čoveka muči nepreglednost večnosti, pa se pitamo hoće li naše ime odzvanjati kroz vekove, hoće li nas ljudi, dugo nakon naše smrti, spominjati, i pitati se ko smo bili, kako smo se hrabro borili ili kako smo divlje voleli…”
Neobičan sklop reči, na mene je onda, kao i sada, imao jedan neobičan uticaj, i predstavljao je začetak ideje o prolaznosti vremena i naših života, procesa sa kojim se teško mirimo, ali i protiv koga nema jasnog ni pouzdanog leka. Ta mi se misao, nenametljivo, usadila u glavu i pratila me kroz mnoge opasnosti koje sam kao pisac lutalica prošao na putu pronalaženja sebe. Danas, dok ovde govorim pred vama, dragi prijatelji, smatram da je taj moj poriv, koji me prati kao neprolazna navika, doživeo svoju najlepšu materijalizaciju.
A možda je to samo još jedan u nizu poteza četkom u ne sasvim neuspešnom nastojanju da magijom pisane reči, prema potrebi, umirim ili oživim beskrajnu, predivnu samoću koja vazda pulsiraše venama jednog pokvarenjaka. Čuvajte i negujte svoj talenat. Živeli! – zaključio je Stojanović.
Ivan Spirić
Informacije o knjizi “Male leskovačke priče”, i njenu kupovinu, možete ostvariti putem mejla male.leskovacke.price@gmail.com.
Izvor: jugpress
