Početna / DOGAĐAJI / PRIČA O HEROJU IZ DRUGOG UGLA: Dr Dragan Jovanović, upravnik Covid bolnice – uspešan privrednik, divan suprug i otac
Dionis Restoran Leskovac

PRIČA O HEROJU IZ DRUGOG UGLA: Dr Dragan Jovanović, upravnik Covid bolnice – uspešan privrednik, divan suprug i otac

Poslednjih dana u žižu interesovanja, potpuno zasluženo, dospeo je dr Dragan Jovanović – dugogodišnji načelnik Odeljenja za plućne bolesti i tuberkulozu i upravnik Covid bolnice, koji je po rečima kako pacijenata, tako i kolega najzaslužniji lekar u borbi protiv opakog virusa Covid 19 u Leskovcu.

S obzirom da se o njegovom profesionalizmu svih nedelja unazad govori u superlativu, redakcija Dnevnika juga želela je da dr Jovanovića predstavi iz drugog ugla i iznese manje poznate detalje javnosti  iz njegovog privatnog života, koji idu u prilog tome da nijedan uspeh nije slučajan.

Dr Jovanović pored svog poziva, koji uspešno obavlja, podjednako je uspešan i kao dugogodišnji privrednik na jugu Srbije, a njegova porodica uvek ističe da je i divan suprug i otac.

U nastojanju da što bolje predstavi lekara o kome čitav Jug Srbije govori, Dnevniku juga pomogla je  njegova kćerka, Milica Jovanović – inače doktorant Ekonomskog fakulteta, a mi vam njeno pismo prenosimo u celosti.

,, Kada govorim o uspehu, uvek se setim slavnog fudbalera Lionela Messi-a koji je jednom prilikom izjavio ,,Trebalo mi je čitavih 18 godina za uspeh preko noći”-  koliko velike istine u jednoj kratkoj rečenici. Kada čovek doživi uspeh, sa strane, to izgleda kao jedan trenutak u vremenu i možda puka slučajnost. Međutim, kojom god se profesijom bavili, nijedan uspeh nije slučajan, put do istog popločan je uvek velikim dugogodišnjim radom i odricanjima.

Moj otac rođen je u jednoj časnoj radničkoj porodici. To su bila takva vremena gde su deca svojim roditeljima, iako još mala, služila kao dodatna radna snaga, pa tako on, zajedno sa svojim sestrama, od najranijeg detinjstva, nije bio pošteđen nijednog posla. Iako to sada nama zvuči okrutno, ipak mislim da su ta vremena iznedrila najkvalitetnije ljude. Ljude kojima ništa ne pada teško i koji mogu da se uhvate u koštac i sa najkompleksnijim problemima, kao i da ih stojički podnesu. Tako vredan i patrijahalno vaspitan, tata je bio jedan od najboljih učenika Gimnazije u Lebanu, njegov rad na takmičenju iz Biologije na temu Strukture gena, koji je branio na Prirodno – matematičkom fakultetu u Beogradu, bio je odabran i prezentovan kao jedan od pet najboljih radova u bivšoj SFRJ iz te oblasti, i iako se tad aktivno bavio košarkom u KK Radan i pohađao školu Omladinskih novina 1978/79 , sedevši u klupi zajedno sa Mirjanom Bobić Mojsilović, ipak ljubav prema prema medicini, koja se javila tokom tog takmičenja, je prevagnula.

Nakon završetka Medicinskog fakulteta u Nišu, počinje da radi u bolnici u Leskovcu i ubrzo kreće na odsluženja vojnog roka na Vojnomedicinkoj akademiji, gde lekari tamo prepoznaju njegovu stručnost i on dobija poziv od istih da pređe za Beograd. Međutim, to za njega nikada nije bila opcija, jer je Leskovac grad koji voli i u kome je želeo da da svoj doprinos i tu se do dana današnjeg ništa nije promenilo, jer je u međuvremenu odbio i nekoliko vrlo primamljivih ponuda za odlazak u inostranstvo.

Situacija na Odeljenju pneumoftiziologije u to vreme nije bila sjajna, u kolektivu je među kolegama bilo dva tabora, a on kao novi lekar nastojao je da sa svima bude u korektnim odnosima, ali ga je to nepriklanjanje nijednom taboru “ koštalo” premeštanja u Dispanzer plućnih bolesti, poznatijem kao ATD. U prvi mah to mu se nije svidelo, a onda je uvideo da je to jedna izuzetna prilika gde će zajedno sa iskusnijim lekarom – dr Brankom Medenicom ispeći svoj zanat na pravi način, jer je dispanzer u to vreme radio kao dragstor i mesečno su pregledavali po nekoliko stotine pacijenata. Ubrzo je dobio specijalizaciju, ali je posle 6 meseci vraćen sa iste i pošto za njega nije imao ko da se založi, ona je neosnovano otišla u ruke drugom kolegi. To je za njega bio veliki stres i verovatno bi većina odustala, ali pravi borci su najjači, onda kad je najteže.

Specializaciju je po drugi put dobio tek posle 4 godine isto tako velikom borbom za istu. U međuvremenu, kako bi opet bio udaljen sa Odeljenja, iako nije bio specijalista, dodeljeno mu je držanje specijalističkih ambulanti u Medveđi, Bojniku i Grdelici. Čelni ljudi njegovog Odeljenja u to vreme, po mom mišljenju, nisu želeli  u svom okruženju nekog ko je, iako mlad, bio jako kvalitetan i poštovan lekar, a ujedno i nekog ko poseduje izuzetne organizacione i liderske veštine, koje je stekao baveći se našim porodičnim biznisom, koji već sad postoji 68 godina. Mislim da ljudi kada čine loše drugim ljudima, nisu ni svesni da im mogu učiniti veliku uslugu u životu, kao što su ti ljudi to učinili mom ocu. U tom periodu moj otac upoznao je veliki broj divnih ljudi iz okolnih mesta, koji su prepoznali njegov profesionalizam i ljudskost i sa kojima se kasnije privatno družio, jedan takav je i pokojni predsednik opštine Medveđa, Slobodan Drašković, njegov veliki prijatelj. 

Pošto ga je uvek zanimala istočnjačka alternativna medicina, jedan je od prvih ljudi na našim prostorima koji je dobio licencu za bavljenje akupunkturom davne 1991. god., 1995. prvi otvara ordinaciju Sv. Jovan na jugu Srbije, koju zbog bolesti njegove majke i velikog razočarenja zatvara 2002.god. Pohađao je brojne edukacije u zemlji i inostranstvu, poseduje licencu Jugoslovenske škole ultrazvuka i sertifikate za bavljenjem ehokardiografijom.

Kada je počela Korona, poznavajući mog oca, znala sam da će biti na čelu kolone. S obzirom da se kroz celu karijeru ratnički borio, još jedna bitka za tako hrabrog i neustrašivog čoveka, znala sam, da neće predstavljati problem, ali to je sve nas u porodici i plašilo, jer se o virusu nije znalo mnogo, a on je dok su se svi povlačili, prvi počeo da prihvata i pregledava zaražene ljude i to bez adekvatne opreme. Kada su se njegove kolege sa infektivnog zarazile, kući bi dolazio samo da se presvuče i opet bi se vraćao na posao, a razgovor sa njim bio je gotovo nemoguć, jer je non stop bio “na vezi” sa Odeljenjem, davajući instrukcije i reči ohrabrenja svom medicinskom osoblju.

Istorijat moje porodice, kao i karijerni put mog oca, mojoj braći i meni je poznat do detalja. Roditelji su se uvek trudili da nam ispričaju sve kako jeste, bez ulepšavanja stvarnosti, te smo moja braća i ja vrlo rano shvatili da ništa ne pada sa neba i, iako smo, zahvaljući roditeljima u boljoj poziciji, nego što su oni bili, znali smo da naš rad treba da govori sutradan o nama samima. Tata je kod nas, njegove dece, uvek radio na tome da budemo objektivni, kako prema sebi, tako i prema drugima, da se ne kitimo tuđim perjem i da se sami borimo kroz život i steknemo pravo, a ne lažno obrazovanje.

Učio nas je da vrednost nije u materijalnim stvarima, jer su one prolazne, već da je najveća vrednost naše znanje, jer je to nešto što nam niko ne može oduzeti i da će nam to sutradan dati jednu vrstu slobode i zadovoljstva da svakog pogledamo u oči i iznesemo svoj stav potkrepljen znanim činjenicama. Svojom stvaralačkom energijom, načinom ophođenja, svojom širinom prostranom kao ravnica kojom je opraštao sve naše mladalačke greške uvek je bio naš primer, a moja mama, jedna hrabra i sposobna žena, bila je tu da ga prati u stopu i bude mu veliki vetar u leđa, a nas decu uči zajedništvu i međusobnom poštovanju, jer je porodica osnov svega i mi znamo da smo bogati, kakva god da nas vremena zadese, jer imamo jedni druge. Ja volim da kažem da su nama roditelji dali krila da poletimo, ali istovremeno su nas naučili da nikad ne pogledamo sa tih visina, jer bi onda zaboravili gde smo i udarili bismo o prvu prepreku.

Žao mi je što se korona desila, ali mi je drago da je ona osvetlila njegov tridesetogodišnji rad, koji je, verujte, bio podjednake posvećenosti, odgovornosti, stresa i profesionalnosti kakve je bio i tokom vanrednog stanja. Jug Srbije je konačno spoznao (ili bolje rečeno, konačno priznao) da u svojim redovima ima jednog vrsnog profesionalca i čoveka izuzetnih ljudskih vrednosti. Kao što rekoh, učio nas je objektivnosti, te sam vam ovo ispričala bez ikakvog uvijanja u sjajan papir i  bez ikakve namere da radim na njegovom publicitetu, meni ostaje samo želja da ga braća i ja jednog dana učinimo ponosnim, bar onoliko koliko je on nas, a o njegovom publicitetu i uspehu govore njegova dela i na hiljade zadovoljnih pacijenata.    

Za Dnevnik juga, 
Milica Jovanović

Pogledaj takodje

PRONAĐENE BICIKLE: Osumnjičeni za krađe bicikala u centru Leskovca u pritvoru

Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u Leskovcu uhapsili su M. S. (1981) zbog postojanja osnova sumnje …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *