Ognjen Sviličić: LIFFE IZ JUŽNE SRBIJE JE POSTAO OZBILJAN EVROPSKI FESTIVAL

Godinama unazad Leskovački internacionalni festival filmske režije LIFFE neguje praksu da selektor
Glavnog takmičarskog programa bude neko od reditelja iz regiona. Već drugu godinu za redom, to je
nagrađivani reditelj i scenarista Ognjen Sviličić, poznat nam po ostvarenjima “Oprosti za kung fu”,
“Armin”, “Takva su pravila”, “Glas”. Kao scenarista radio je između ostalih na filmovima “Otac”, “ Noćni
život”, “Bićemo prvaci sveta”, “ Čuvari formule”.

Ponovo ste selektor LIFFE-a. Šta za Vas ta činjenica predstavlja i sa kakvim osećanjem ste se ponovo
odazvali pozivu?
Izezetno mi je zadovoljstvo i čast. Pre svega što iza ovog festivala stoji jedna vredna ideja okupljanja
naše regije oko filma i poštovanje jugoslovenske kinematografije koja je deo našeg zajedničkog amaneta.
Prošle godine sam dobio ponudu da nastavim da radim ovaj posao i za mene je to bila velika
odgovornost. Ovo je festival koji raste i da citiram Mišu Radivojeviča koji je to sjajno rekao na svojoj
presici: U svetu koji propada retko je naći nešto što raste i uspeva, a to je ovaj festival u Leskovcu. U
svakom pogledu, organizacionom i estetskom možemo vidjeti poboljšanja. Mislim da manji gradovi
imaju veliku energiju. Ljudi ovde poznaju život i blizak im je, postoji volja da se napravi nešto za
zajednicu u kojoj žive. Korak po korak, zahvaljujući tom lokalnom entuzijazmu, LIFFE iz Južne Srbije je
dobio lice ozbiljnog evropskog festivala.

Kako ocenjujete regionalnu filmsku produkciju izmedju dva Festivala, da li možete da je uporedite
sa prošlogodišnjom?
Ove godine kao da su se pojavili filmovi koji su tihi, posvećeni intimnim pričama. Možda je to rezultat
perioda korone u kojem su nastali u kojem su svi bili zagledani u sebe, jer je svet bio zatvoren. Sigurno
je da svako vreme nosi svoje teme. Ono što je zanimljivo je kako je kinematografija našeg regiona uvek
vrlo slična i ove godine su svi likovi u nekoj borbi s prošlošću. Često teme naših filmova podsećaju koliko
je nesreće tu bilo. Recimo da je ovo godina oslobađanja trauma. Kao u psihoterapiji moramo pričati o
njima da bi ih se oslobodili. Nadajmo se kako će ovi filmovi imati psihoterapijski učinak koji je jako
potreban svakom čoveku koji je rođen između Triglava i Đevđelije.

Šta je najveći kvalitet regionalne kinematografije u ovom trenutku, a koja je njena najveća mana?
Mislim da je najveći kvalitet kinematografije s ovih prostora velika količina jakih emocija u svakom filmu.
Toga zbilja ne nedostaje i retko ćemo naići na film s Balkana bez emocija. Istovremeno je najveća mana
što često za te emocije nikoga nije briga, jer autori misle da su njihovi problemi jedini i najveći. Mislim da
sam gledao mnogo filmova koji nisu prešli granice svoje zemlje upravo zbog toga što autori nisu uspeli
da artikulišu svoje emocije na način da zainteresuju I nekog drugog. Drugim rečima filmovi su često
provincijalni i bave se stvarima koje već kad se pređe granica te zemljice više ne postoje ili nikoga ne
zanimaju. Ex Yu filmaši često žele da imitiraju svetske trendove ne uzimjaući u obzir da to uglavnom
izgleda provincijalno, jer samo predstavlja želju da se pobegne sa sela u grad, a nema podloge u umetničkoj intuiciji. Kinematografija koja jedina odoleva duhu provincionalizma je srpska, prvenstveno
zbog svoje verne publike, ali i tradicije autora poput Žike Pavlovića koji se nisu sramili svoje sredine i
onoga što zbilja jesu. Jako često ćete čuti u hrvatskoj da svi gledaju srpske filmove, ali niko ne zna da
kaže zašto. Pa možda zbog toga što u njima vide ono što se sami ne usuđuju da kažu o sebi.

Slogan ovogodisnjeg LIFFE-a je Akcija. Da. Li se slažete da je krajnje vreme za akciju i zbog čega?
Mislim da je uvek vreme za akciju, samo što ljudi to stalno zaboravljaju. Ovo je vreme da se popdsete da
sloboda, naša prava, naša radna mesta, naš hleb nije nešto što nam je dato već se za sve te stvari danas
čovek mora svakodnevno boriti. Malo smo se uspavali gledajući u ekane naših mobilnih, pa su oko nas
nestale fabrike, delovi naše obale,bioskopi, mali dućani, pa i neki ljudi koje smo zaboravili. Da,vreme je
da se pobrinemo za sebe, ali da ne zaboravimo kako zavisimo jedni od drugih. Možda bi bilo tačnije reći
da je vreme da prestanemo da sakupljamo “lajkove” i počnemo, što bi rekli Bosanci, “gledati od čeg
živimo”. Mislim da je to poziv da se probudimo iz hipnoze i da pokušamo da zadržimo za sebe ovo malo
ekonomske i ljudske slobode pre nego se vrata kapitalizma zauvek zatvore i mi ostanemo, naravno, u
zoni siromašnih.