Obeležena 98. godišnjica proboja Solunskog fronta

         Polaganjem venaca kraj Spomenika oslobodiocima, u Leskovcu je danas obeležena 98. godišnjica proboja Solunskog fronta. Vence su položili predstavnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, Grada Leskovca, SUBNOR-a,  Saveza potomaka ratnika Srbije 1912-1920,  Saveza rezervnih vojnih starešina i Udruženja vojnih penzionera Leskovac.

            Obeležavanje godišnjice proboja Solunskog fronta važan je segment našeg identiteta jer narod koji ne poštuje prošlost, nema ni budućnost. Moramo se okupiti oko zajedničkih ciljeva da našu otadžbinu gradimo i štitimo od svih nasrtaja, sa koje god strane oni dolazili. Time ćemo na najbolji mogući način ostvariti istorijsko zaveštanje naših slavnih predaka i da nam se nikad više ne ponovi “plava grobnica”. Neka je večna slava i hvala svim učesnicima Prvog svetskog rata i svih ratova koji su vođeni za slobodu i čast otadžbine, poručio je, na današnjem skupu, zamenik predsednika Skupštine grada Milun Dinić.

                U istoriji svakog naroda ima trenutaka koji taj narod dignu u nebeske visine, koji kasnije služe kao neka vrsta zvezde vodilje za mlade ljude koji se tim događajima napaju rodoljubljem i kojima je to putokaz za buduće delovanje, rekao je, u svom obraćanju, profesor istorije leskovačke Gimnazije, Božidar Stamenković. Srpski narod, iako je relativno malobrojan, imao je u svojoj istoriji toliko mnogo takvih trenutaka, da se s pravom može reći da je po tome možda prvi u svetu. Jedan od najsvetlijih trenutaka odigrao se baš na današnji dan pre 98. godina kada je izvršen proboj Solunskog fronta, rekao je prof. Stamenković, podsećajući na sve one događaje od početka Velikog rata, preko povlačenja srpske vojske prema jugu, odlaska na Krf, zatišja i konačno reorganizacije vojske i proboja Solunskog fronta.

               Iako umorni od Balkanskih ratova, Srbi nisu oklevali da uzmu oružje u svoje ruke i da ponovo brane domovinu, i da potvrde da su najbolji ratnici onda kad je to najpotrebnije, rekao je prof. Stamenković. 

             Srpska vojska je maja 1916. sa Krfa prebačena na Solunski front i septembra iste godine, u krvavim bitkama na Kajmakčalanu pobedila je bugarske vojnike i time otvorila vrata slobode. Odmah posle toga oslobođen je Bitolj, nakon čega je usledilo zatišje i front se neko vreme nije pomerao. Srpska vojska, koja je brojala 150 hiljada ljudi, tako je dočekala 1918. godinu.

          Za komandanta Solunskog fronta u međuvremenu je postavljen francuski general Franše d’Epere. Juna 1918. doneta je odluka da se konačno krene u proboj Fronta, a odlučeno je da ofanziva počne na sektoru Dobro polje – Veternik – Kozjak na kojem se nalazila srpska vojska koju je ukupno činilo šest divizija sa 140.0000 vojnika.  Srpska vojska bila je podeljena u dve armije – Prvu, kojom je komandovao Petar Bojović i drugu, na čijem je čelu bio Stepa Stepanović, dok je komandant štaba bio vojvoda Živojin Mišić.

        Vojvoda Živojin Mišić u Zapovesti srpskoj vojsci za proboj solunskog fronta od 13. septembra 1918. godine kaže: “Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom, od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja, jer se njome postiže rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte! S nepokolebljivom verom i nadom junaci napred u otadžbinu!”

         Borbe su počele 14. septembra celodnevnom artiljerijskom paljbom i svih savezničkih topova po bugarskim, nemačkim i austrougarskim položajima, da bi u zoru 15. septembra posle snažne artiljerijske pripreme, krenule u napad divizije prvog ešalona Druge armije, pod komandom vojvode Stepe Stepanovića na frontu: Sušica – Soko.

         Već prvog dana probijeno je 11 km fronta, drugi dan je širina proširena na 40 km i time otpočinje slom centralnih sila na solunskom frontu čija linija se raspada.

          Posle proboja, l. i 2. srpska armija nastavile su energično nadiranje da bi onemogućile bugarsko-nemačkim snagama uspostavljanje nove linije odbrane. I pored teško prohodnog zemljišta, zamora i neurednog snabdevanja, elan trupa bio je veliki.

           Francuski maršal Franše d’Epere u Izveštaju francuskoj vladi je kasniije o srpskim vojnicima napisao: „To su seljaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…”

          Izbijanjem srpske vojske na Vardar definitivno je izvršen i operativno-strategijski proboj nemačko-bugarskog fronta. To je dovelo do toga da su Bugari uputili u Solun molbu da se prekinu operacije za 48 časova. Franše D’Epere je odbio taj zahtev i poručio je da u obzir dolazi jedino kapitulacija. Bugari su to prihvatili i 29. septembra u Solunu potpisali primirje kojim je bugarska vojska kapitulirala.Iako su uslovi primirja bili vrlo teški, bugarski delegati su ih prihvatili samo s jednim zahtevom: da se srpska vojska ne pušta u Bugarsku, zbog straha od odmazde za zločine nad srpskim stanovništvom.

          Nemci nisu priznali primirje i njihove trupe su se izvukle iz dodira sa Bugarima. Ostaci nemačke vojske gonjeni srpsko-francuskim snagama odstupali su na sever. Njihov je zadatak bio da pružaju što duže uzastopne otpore, kako bi se dobilo vremena za pristizanje pojačanja i organizovanje otpora južno od Niša.

           Izbijanjem u rejon Skoplja komandant savezničkih snaga general Franše D’Epere izvršio je pregrupisavanje snaga u cilju zauzimanja celog Balkanskog poluostrva. Prva srpska armija zauzela je 5. oktobra Vladičin Han i pod borbom se probila kroz Grdeličku klisuru, zauzela Grdelicu, a 7. oktobra prodrla u Leskovačku kotlinu u koju je iz doline Veternice izbila Konjička divizija i istog dana zauzela Leskovac. Iz Grdelice 9. oktobra upućena je preko Vlasotinca i Svođa prema Pirotu francuska Konjička brigada, koja je 12. oktobra zauzela Belu Palanku, proterala delove nemačke 217. divizije prema Knjaževcu, i presekla železničku prugu Sofija—Niš.

          Prva srpska armija izbila je 9. oktobra pred Niš. Podilazeći položajima nemačke armije kod Niša 1. srpska armija izbila je oko 200 km ispred glavnih savezničkih snaga i 2. armije, izlažući se riziku, zbog čega je glavnokomandujući Franše D’Epere naredio da se obustavi njeno dalje napredovanje, dok ne pristignu ostale snage. Međutim, uprkos tome, srpska Vrhovna komanda, na predlog komandanta armije i bez obzira na tehničku nadmoćnost neprijatelja, odobrila je da 1. srpska armija napadne nemačku armiju kod Niša. U borbama od 10. do 12. oktobra ona je razbila delove te nemačke armije i 12. oktobra ušla u Niš.

          Beograd je oslobođen 1. novembra 1918.

          Porazom Bugarske, nemačko-austrougarske snage na Balkanu našle su se u teškom položaju, a potom je usledio slom imperija. Otomanska imperija kapitulirala je 30. oktobra 1918 . Austrougarska je kapitulirala 31. oktobra 1918, a Nemačka 11. decembra 1918.