Dnevnik Juga Dnevne internet novine juga Srbije
Vlasotinačke priče iz Londonske ulice imali su prilike da čuju svi oni koji su se priključili pešačkoj turi organizovanoj povodom Međunarodnog dana turističkih vodiča. Na ovo putovanje kroz vreme i istoriju zainteresovane je povela Žaklina Stefanović, profesor geografije i radnik Turističke organizacije opštine Vlasotince.
Akciju su zdušno podržali članovi Gljivarskog društva “Rujnica” na čelu sa predsednicom Sunčicom Jović. Kružna šetnja počela je iz centra varoši kroz ulicu Ive Lole Ribara. Žaklina Stefanović je upoznala učesnike ture sa radom i životom bračnog i lekarskog para Ane i Radula Velaševića, velikih humanista koji su svojim radom deo sebe utkali u razvoj Vlasotinca između dva rata. Ovo putovanje kroz vreme ne bi bilo potpuno da nije pomenuta i kuća braće Parunović, koja je izgrađena u obliku broda bez dodatnih ukrasa.
Ulica koja je do sada četiri puta menjala ime: Crkvena ulica, ulica Popovića i Londonska ulica, danas je ulica Vuka Karadžića. Po rečima Žakline Stefanović, stanovnici ove ulice mahom su bili učeni i veoma imućni ljudi poput Sretena Marinkovića, vlasnika crepane, Dušana Popovića, opštinskog delovođe, Radomira Popovića, trgovca, Stevana Bajića, trgovca, Jovana Popovića, učitelja, Vasilija Popovića, sveštenika, Dimitrija Popovića, narodnog poslanika i sekretara Narodne skupštine i Hristifora Stamenkovića, advokata. Svi oni imali su radio aparate koji su predstavljali statusni simbol. Krišom su slušali Radio London koji je bio jedini prozor u svet i najcenjeniji izvor informisanja u predratnom periodu, pa otuda i naziv ulice.
Priče iz Londonske ulice počele su u petak ispred kuće Dimitrija Popovića, predratnog učitelja, predsednika opštine, narodnog poslanika i upravnika Kreditne banke u Vlasotincu. Dimitrije je učestvovao u balkanskim i Prvom svetskom ratu, prešao je Albaniju i stigao na Krf. Odlikovan je ordenom Svetog Save četvrog reda sa četiri zlatne i jednom srebrnom medaljom za hrabrost.
Stari mlin, jedan od prvih industrijskih objekata u Vlasotincu je izgrađen 1893. godine. Temelje ove građevine su postavili Prokopije Crnilović i Petar G. Popović, zetovi Stojilka Bornodolca. Mlin je u to vreme bio simbol građanske epohe i svedok razvoja varoši na Vlasini. Danas se nalazi u uvodnim špicama domaćih serija koje je pisao scenarista Siniša Pavić.
Dalji put vodi do porodične kuće Popovića. Nekadašnji internat je impozantna građevina čiji su vlasnici bili sinovi Gavrila Popovića. Iznad biljne ornamentike na fasadi se i dalje nalazi monogram Petra G. Popovića, najstarijeg Gavrilovog sina. Kuća je vlasnicima nacionalizovana nakon Drugog svetskog rata i služila je kao internat za ratnu siročad. Devedesetih godina prošlog veka kuća je vraćena naslednicima, a oni su je 2004. godine prodali opštini, nakon čega je renovirana u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture. Objekat i danas svedoči o sjaju jedne izuzetne građanske porodice. Ova građevina je svojim izgledom i monumentalnošću promenila izgled varoši.
Govoreći o ljudima i građevinama ove epohe, Žaklina Stefanović se zaustavili ispred kuće Stamenka Miloševića, današnje vile Gunjetinac. Kuća je izgrađena 1885. godine, a obnovljena je 2008. godine i u njoj je danas restoran. Ova izuzetno lepa građevina je još jedan svedok uspeha i padova vlasotinačkih porodica koje su svoj zenit doživele između dva svetska rata, kada se beleži i najveći razvoj varoši.
Vremena i vlasništva su se menjala, neki objekti su načeti zubom vremena, drugi su obnovljeni. Nadživele su ove građevine vreme. Samo malo je potrebno da ovaj deo Vlasotinca sačuva deo autentičnosti iz svog zlatnog doba i ostane jezgro varoši, onaj njegov lepši deo. Odmah tu prekoputa je i kuća Ljiljane Stamenković, sestričine izuzetnog slikara, etnografa, etnologa i profesora Hristifora Crnilovića u kojoj je vlasotinački “Pustood” često boravio.
Nešićev kej, koji je duša Vlasotinca, projektovao je Milan Nešić, hidroinženjer i dekan Tehničkog fakulteta u Beogradu na poziv Vlasotinčana. Uredio je Milan Nešić tok Vlasine, koju je posebno voleo i izgradio kej. I danas se prepričavaju njegove vizionarske reči da se protiv reke i njenog toka ne sme ići.
Najlepšu priču čuli smo toga dana o satu, kod koga su se minulih decenija zakazivali susreti, ljubavni sastanci i druga okupljanja. Mehanizam sata sklopljen je 1936. godine od različitih zupčanika. Do Drugog svetskog rata sat je zvonio. Za izradu zvona je iskorišćen deo točka starog autobusa. Brojčanik je ručno rađen. U radnji đake dočekuje Nikola Cokanović, koji je časovničarski zanat naučio od svog oca Zvonimira, ovaj od svog oca Vladimira, koga je u Nišu podučavao čuveni majstor Jova. Desetine satova, zidnih i džepnih otkucavaju vreme i podsećaju na prolaznost i na to da nijedan mehanizam nije zaustavio vreme.
