Početna / KULTURA / Marko Stojanović: VITA BREVIS, (M)ARS LONGA – In memoriam Vladimir Aranđelović Mars

Marko Stojanović: VITA BREVIS, (M)ARS LONGA – In memoriam Vladimir Aranđelović Mars

Profesor Marko Stojanović, nagrađivani autor iz Leskovačke škole stripa, za Dnevnik Juga piše o svom prijatelju i velikanu leskovačke i srpske umetnosti.

Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
kakav uspeh,
srušiti takvu tvrđavu!
Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju
za tako kratko vreme.
Potrošiti toliku energiju,
brzo, kao kad se ispuši cigareta.
Kakav je to bio posao, Smrti,
kakva demonstracija sile.
(Kao da ti ne bismo
verovali na reč.)

DANILO KIŠ, Na vest o smrti gopođe M.T.

Da odmah raščistimo kakav će biti ton ovog teksta – biće to sve sami hvalospevi. O pokojniku sve najlepše, ali, u ovom slučaju, ne zato što je pokojnik – već zato što se o njemu ne može reći ništa loše… Mada je, da budem savršeno iskren, a Vladimir Aranđelović Mars (1948-2019) nije ništa manje zaslužio, uvek činio da se osećam nekako nelagodno.

Nije mu to bila namera, znam – on je bio retko dobronamerno biće, sa srcem dovoljno širokim za sve i svakog, pa i one koji to nisu zasluživali – ali je to prosto bilo tako. Mars me je činio postiđenim jer je bio – Mars. I to je bilo to.

Njegovo ime sam prvi put video nigde drugde nego na nadgrobnom spomeniku. Radilo se, naime, o sjajnoj slici „Sveti Velikomučenik Leskovije“ mog učitelja iz Leskovačke škole stripa „Nikola Mitrović Kokan“, Miomira Mije Kulića, urađenoj u veoma preciznoj hiperrealističnoj tehnici, što je još više doprinosilo nelagodi – jer su se na slici videli stari, nahereni nadgrobni spomenici iz Crkvenog dvorišta – ali su se na njima nalazila imena i te kako živih leskovačkih slikara! Mars, Lale, Krulj, Kosta i sam Omaja (Mija), bili tada još za života sahranjeni od strane etabliranih umetničkih krugova jer su im, prema Mijinim rečima, vrata galerija bila zatvorena a saloni i kolonije neskloni budući da su počinili strašan greh… Nisu, naime, završili akademiju, ali su se ipak usudili da crtaju i slikaju, pa još i da budu izvanredni u tome! Ima u tome neke simbolike, da Marsa upoznam preko umetničkog dela, iako ne njegovog – jer je on bio umetnik, sa velikim U.

Mars nije stvarao umetost – on ju je živeo. I to je ono što Umetnika odvaja od drugih, a ne kojekakve diplome – on bez umetnosti jednostavno ne ume. Posredstvom neke pravde, kosmičke ili zemaljske kako vam drago, umetnost to oseća… I vraća. Pojavljuje se, kad je Umetnik zazove, na papiru, ispod olovke – nacrta se, takoreći, po pozivu. Marsu je dolazila čega god da se prihvatio. Njegove grafike su bile neobuzdane – na njima su se smelom i odsečnom, a opet živom linijom zarobljeni na papiru otimali divlji konji ili izvijale ljudske figure u pokušaju da ga napuste. Slike su mu pak išle i korak dalje – nekonvencionalne, slobodne i snažne, nabijene do pucanja. Stihovi kao rafali, kratki i grupisani, u poetske skice, pesničke krokije koje čitaoca pogađaju onoliko sigurno koliko su gledaoca dirale njegove grafike i slike. Dela su mu bila poput njega samog – sve što je rečeno za njih može mirne duše da se kaže i za njihovog autora.

Ne da je Mars želeo da bude odvojen od ostatka sveta, umetnošću ili bilo čime drugim. Za čoveka koji je sa strane mogao da deluje kao žestok momak sa leskovačkog asfalta iz sedamdesetih, onako teotoviran, uvek u kožnjaku, s večnom cigaretom u uglu usana i stisnutih pesnica, u susretu je poznaniku – a poznanik je njemu odmah bio i prijatelj, jer kod Marsa nije moglo drugačije – već nekoliko koraka uoči susreta sa osmehom hvatao pogled, pružao ruku ili širio ruke na zagrljaj. Voleo je ljude. Sa svim njihovim vrlinama – ali i manama kojih je i te kako bio svestan – i za koje nije dozvoljavao da mu tu ljubav pomute. Išao je rado među njih, organizovao poetske večeri i izložbe – koje su se sasvim spontano, ali nepogrešivo, pretvarale u druženja. Na koja su ljudi rado dolazili – jer su, zauzvrat, i oni voleli Marsa. Jer su, između ostalog, prepoznavali koliko je iskren bio u svemu što radi.

A Mars jeste bio iskren. U svemu, prema svakom – a iskrenost, takva, totalna iskrenost, jer za nikakvu drugu Mars nije bio sposoban, ume da bude neprijatna. Naročito ovde, naročito danas – kad imamo utisak da nas svi o svemu lažu svaki bogovetni dan. Iskreno je poštovao i voleo strip – mislim da je to dolazilo od toga što mu je uz sliku i reč bila medij izražavanja, a ništa ne kombinuje to dvoje kao deveta umetnost (imao je jaku želju da se okuša u njoj, hteo je da uradi Malog princa u stripu!), ali mislim da je to samo deo toga. On je podržavao mlade, jer je njima teže da se probiju i izbore, i kreativne, jer to zaslužuju time što se trude da obogate svet… I, za razliku od mnogih, nije se zaustavljao na rečima – činio je to i delima. Nije se desilo da ga pozovem na otvaranje izložbe ili Balkanske smotre, a da nije došao. Kad god je došao, nije se desilo da me ne zaustavi, potapša po ramenu, iskreno pohvali… Iskreno postidi. Jer, nisam navikao da o sebi slušam pohvale. Da me Umetnik sa velikim U oslovljava sa “Umetniče” (On. Mene!). Da delimo istu pozornicu dok on dobija Oktobarsku medalju grada Leskovca. Da delimo galeriju na grupnoj izložbi na kojoj me je pozvao da učestvujem sa udruženjem Leskovački krug umetnika. Da, pre samo tri meseca, Mars zaustavlja u prolazu gostujuće strip autore Balkanske smotre koje sam ja pozvao u Leskovac, da bi im objašnjavao ko sam ja i koliko vredim!

Nomen est Omen (Ime je predskazanje), ustvrdili su stari Latini, i verujem da Vladimir Aranđelović nije slučajno postao upravo Mars. Mars je, za te iste stare Latine, bio bog rata – zar je neko pod tim imenom mogao biti bilo šta drugo do borac? Od samog izbora profesije od koje je izdržavao porodicu – bio je vozač Hitne pomoći, aktivno uključen u borbu za desetina hiljada života u svojoj karijeri – pa do borbe da se prvo odškrinu, a potom i otvore vrata galerija, konkursa, kolonija… Isključivo svojim radom. A kad je i u tome uspeo, nije spavao na zasluženim lovorika, već je davao je od sebe sve da se i drugima da takav isti prostor – bio sam prisutan kad je, povlačeći se iz jednog projekta, pitao nadležne da li je moguće ta sredstva preusmeriti za novčanu pomoć najboljim učenicima Škole za tekstil i dizajn! Mars je bio borac, ali, čini mi se kao i u svemu drugome u svom životu, i u toj borbi drugačiji od drugih. Jer, nije se, iako borba automatski asocira na sukobljene strane, borio protiv, jer jednostavno nije bio takav čovek, već za. Ne protiv smrti, već za život – jer borba kroz umetnost, a on ju je, sećate se, živeo, ne može imati drugih žrtava do sopstvenih.

Prvi put sam njegovo ime video na nadgrobnom spomeniku, ali sam siguran da ga na nadgrobnom spomeniku neću videti i poslednji put. Toliko je linija, toliko nanosa boja i stihova Mars posejao unaokolo, da je to prosto nemoguće… Toliko je umetnosti ostavio za sobom da se negde tamo gore, jer duboko verujem da dobri ljudi idu gore, Vladimir Aranđelović Mars sigurno smeje u lice smrti – koja ga je uzela, što je njeno pravo, ali ne i porazila – što je njegova nagrada.

Marko Stojanović, u Leskovcu, 02.10.2019.

Pogledaj takodje

Radovi petoro lekara Opšte bolnice Leskovac na Kongresu Udruženja kardiologa Srbije

Na 22. kongresu Udruženja kardiologa Srbije sa međunarodnim učešćem koji se održava od 17. do …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *