Dnevnik Juga Dnevne internet novine juga Srbije
Leskovački odbor Demokratske stranke je na održanoj konferenciji govorio o investicijama u „Zelenoj zoni”.
– Ova stanka pozdravlja otvaranje novih radnih mesta i smanjenje nezaposlenosti. Međutim, očigledno je da su neznanje i neiskustvo vladajuće koalicije pokazali svoje pravo lice najpre kada je Aleksandar Vučić „Zelenu zonu“ proglasio promašajem, a zaitim i onda kada je Goran Cvetanović „Zelenu zonu“ pretvorio u pokušaj stvaranja industrijske zone. Podsećamo građane da je „Zelena zona“ napravljena u vreme kada je vlast vršila DS i planirano je da se na njoj vrši celokupan otkup, skladištenje i prerada poljoprivrednih proizvoda iz Leskovca i okoline i formiranje preduktne berze. Tu je trebalo da se direktno uposli 5-6.000 ljudi, dok bi indirektan benefit postojao za 20.000 stanovnika leskovačkog kraja. Sve je to SNS upropastio najpre neradom i nečinjenjem, a zatim i pretvaranjem zapadnog dela „Zelene zone“ u zonu navodne industrije. Time je lokalna vlast, umesto da iskoristi komparativne prednosti koje nam pružaju klimatsko-geografski uslovi, poljoprivredne proizvođače ostavila na milost i nemilost prekupaca bez mogućnosti da odlučuju o ceni i plasmanu svojih proizvoda, napomenula je Ivana Janković, PR DS-a,
Potpredsednik GrO DS-a Saša Stojanović je odluke o dodeli sredstava na konkursu za projekte u kulturi okarakterisao kao katastrofalne.
„ Iznos od 9 miliona je samo 0,25% ukupnog budžeta, a to je ravno statističkim greškama ozbiljnih budžeta za kulturu. Sastav komisije je takođe diskutabilan, jer u njemu su dve gradonačelnikove pomoćnice za koje ne postoje dokazi da su se na bilo koji način bavile kulturom. Ozbiljno je narušen i princip nepristrasnosti, jer je kao član komisije odlučivala i direktorka biblioteke, koja je i sama imala prijavljen projekat. To je ozbiljan problem etičnosti, na stranu i to što biblioteka uopšte nije smela da konkuriše. Očigledno je da naprednjacima ne trebaju ni pisci, ni glumci, ni slikari, ni kompozitori, ni reditelji, ni vajari..Oni sami odlučuju šta je u kulturi važno, a šta ne. Nije cilj davati pare institucijama, cilj je davati pare pojedincima, udruženjima građana, svima koji se bave kulturom na onaj najdirektniji i najkreativniji način.“
Što se tiče prozivki upućene lično Stojanoviću on je odgovorio:
„U skladu sa zakonom, učestvovao sam sa više projekta.Predložio sam projekte za koje mislim da su neophodni kulturnom životu jednog grada, a epilog je da, osim simboličnog iznosa dobijenog za festival i jednu knjigu poznatog leskovačkog autora kome ću biti izdavač, sve moje prijave su odbijene. Među njima je i drugi tom antologije Velikih priča malog Mančestera. U prvom tomu sam sabrao najbolje leskovačke pripovetke od 1945.-2012. Pojavila se potreba za drugim tomom, i tu pričam o Kražiću, Savi Dimitrijeviću, Sergeju Dimitrijeviću, o zaista manje poznatim umetničkim delima autora koje smo pronašli i želeli da objavimo. Ta antologija leskovačkih pripovedača je odbijena bez objašnjenja. Jedan od projekata je bio i antologija mladih leskovačkih autora, jer su se pojavili ozbiljni autori na ovoj sceni o kojima mi pojma nemamo. I to je odbijeno, kao i nastavak rada škole kreativnog pisanja, koja je uzela u obzir deset kandidata, primila šestoro, četvoro je završilo i jedan od njih, Luka Stojanović, nakon samo tri meseca obuke, uspeo da, zahvaljujući, između ostalog i školi kreativnog pisanja, dobije treću nagradu na konkursu „Vukašin Conić“. Nije komisiji bio važan ni dokumentarni film o Justinijanu, koji trebao da bude rađen iz pera 12 najeminentnijih autora koji bi pisali scenario. Nije im bila važna drama „Put za Jerihon“, o leskovačkom heroju, Ahmedu Ademoviću, koji je trubom dobio Kumanovsku bitku. Suštinski problem ovog grada je što kulturu nismo odvojili od politike“ zaključio je Saša Stojanović.
