hotel bell

Dvadesetpet nije samo broj: Žene žrtve nasilja su nečije majke, ćerke, sestre…

Još jedan 25. novembar, Dan aktivizma protiv nasilja nad ženama, Srbija dočekuje sa crnim bilansom: 24 žene i 1 dete, koje su ubili najčešće sadašnji i bivši muževi i partneri, a ove godine i jedan otac i jedan rođak. Zakoni su dobri, kazne nisu blage, ali su u većini slučajeva, ponovo zakazale institucije

Kampanja “16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“, ima zadatak da podseti na obavezu policije, tužilaštva i sudova da sprovode Zakone, a sve građane na solidarnost sa žrtvama:

– Nažalost i da upozori na crnu statistiku. Od početka godine, stradale su 24 žene i jedno dete, što je više nego lane, kada je od ruke svojih aktuelnih i bivših muževa i partnera, život izgubilo 20 nečijih majki, ćerki, sestara. U poslednjih deset godina, beležimo 350 žrtava porodičnog i partnerskog nasilja nad ženama. Ovo nisu samo brojke. Tih žena više nema. U najvećem broju slučajevu njihova smrt je posledica nepostupanja institucija, ali krivica nije samo na njima, već na čitavom društvu, koje na nasilje uglavnom žmuri ili ga smatra tuđim problemom, kaže za medije Ljiljana Nešić, predsednica Upravnog odbora Organizacije Žene za mir, Leskovac, čije članice su performansom danas obeležile početak kampanje.

Zakoni su dobri, ali se ne primenjuju kako valja, jer institucije ne ispoštuju sve korake u zaštiti žrtava:

– Ako se žena i odluči da prijavi nasilje, razvede se od nasilnika i napusti zajednički dom, ne znači da je zaštićena, jer, u sve više slučajeva, bivaju ubijene u javnom prostoru, na ulici. To se dešava zato što se postupak zaštite ne sprovodi po propisanoj proceduri. Zakon mora da se primenjuje taksativno, a pre svega da se uradi realna procena situacije. Žene su upravo najugroženije kada pokušaju na dapuste nasilnika. Čim ostane bez “žrtve“, nasilnik je označi kao metu i imate zločin u najavi. Nadležni pogreše u proceni bezbednosti,a epilog je, nažalost“ predvidiv. Rečenica “Ubiću te“ koju žena čuje od svog partnera nije šala, neko mora da je čuje, ozbiljno shvati i reaguje. U suprotnom ćemo svake godine govoriti o desetinama žrtava porodičnog i partnerskog nasilja.

Nešićeva podseća i da Leskovac nema registar povratnika sa ratišta, niti procenu broja ilegalnog oružja, a te dve baze podataka bi, u prevenciji bile od velikog značaja.

– S druge strane, svaka lokalna samouprava ima Koordinaciono telo zaduženo za borbu protiv nasilja nad ženama, u kome su predstavnici centra za socijalni rad, policije i tužilaštva, a trebalo bi i nevladinih organizacija, a naravno i žrtve nasilja. I Leskovac ima odbor, ali od 2017. godine, kada je zakon usvojen, mi nikada nismo pozvane na sastanak, a, koliko je meni poznato, ni žrtve nasilja. Pa, umesto da na jednom mestu ispriča svoju priču, a ti podaci budu objedinjeni i deo zajedničke baze, ona se obraća svakoj instituciji pojedinačno, a saradnja između njih, često izostane.

Od početka godine, SOS telefon za žrtve nasilja, u Leskovcu je pozvalo 138 žena, a registrovano je 286 obraćanja Organizaciji “Žene za mir“.

Check Also

Otvorena izložba likovnih radova osoba sa smetanjama u razvoju

U susret 3. decembru, Međunarodnom danu osoba sa invaliditetom, MNRO Leskovac i Dnevni boravak “Duga“ …

Оставите одговор