Dnevnik Juga Dnevne internet novine juga Srbije
Da li zbog običaja prenošenih s kolena na koleno ili verovanja da trave ubrane na današnji dan imaju posebna lekovita svojstva, tek, nekada je letnji Sveti Jovan, bio dan za branje bilja, pa je otud ovde prozvan i Biljober
Najrazličitiji običaji i rituali vezani su za Ivanjdan, a mnogi su se sačuvali i do danas. Jedan, u kome sam ne malo puta učestvovala, ipak nije preživeo.
Na Ivanjdan, koji pada uvek 7. jula, što znači i tokom letnjeg raspusta, i koji me godinama zaticao kod rodbine u selu, baba bi nas budila pred svanuće, uvek negde oko 2 sata iza ponoći, rečima: ‘Ajde, danas je Sveti Jovan Biljober.
Još sanjive smo se oblačile i u ruke uzimale drvene korpe ili krošnje, kako su se onda nazivale. Baba, prababa i ujna, povele bi nas ”u polje”, koje se prostiralo odmah iza seoskih kuća. Tamo bi se već okupila poveća grupa žena i devojčica, sve opremljene kotaricama. Tek pokoja bi u rukama nosila fenjer, da osvetlimo put, iako je već uveliko počelo da sviće. Čim bismo stigle do obližnjeg brda, žene bi se izuvale i nastavljale bose po, letnjom rosom pokrivenim, livadama.
Korpe su počinjale da se pune travama i biljkama, ali kojim i zašto baš njima, nikada nisam pitala. Žene bi birale i brale, a devojčice bile zadužene za nošenje krošnji. Čitav posao pratila je pesma, čiji sam tekst nekada i sama znala. Po sećanju, jedna od ritualih, kroz koje se moli za zdravlje ukućana i stoke, dobar rod i ”napredicu”.
Sunce bi već odskočilo na nebu, kad se velika ženska povorka vraćala kući. Taj dan se ne radi u polju, pa je i doručak mogao da kasni. Ubrane trave, baba bi ”ustručila” po vrstama, a onda ih sušila, u hladovini i na promaji, da se zimi nađu protiv rana i bolesti.
