Da li se mladi više bave sportom na jugu Srbije ili beže od njega?

Da li su sportski tereni na jugu Srbije i dalje puni dece, ili su lopte i rekete zamenile konzole, telefoni i aplikacije za klađenje?

U vremenima kada se fudbalski mečevi sve češće prate putem statistike, a sport doživljava i virtuelnu dimenziju, nije čudno što mnogi mladi više znaju kvote nego pravila igre.
Na primer, na sajtovima poput kladionice.tv/kladionice, gde se porede ponude kladionica, interesovanje za sport je ogromno – ali ne nužno kroz aktivno bavljenje njime.

Pa se nameće pitanje: jesu li mladi danas samo pasivni posmatrači sporta, ili još uvek ima onih koji sanjaju dres i teren?

Statistika i stvarnost – šta kažu brojke?

Iako se na televiziji i društvenim mrežama sve češće promoviše sport kao način života, stvarnost na jugu Srbije govori drugačije. Prema rečima više trenera iz lokalnih sportskih klubova, interesovanje dece za aktivno bavljenje sportom u poslednjih desetak godina opada, i to ozbiljno.

„Pre smo imali po tri generacije dečaka u svakom uzrastu. Danas, ako skupimo jednu grupu, zadovoljni smo“, kaže trener omladinaca iz Leskovca koji već dve decenije radi sa decom.

Slična je slika i u manjim mestima, dok su nekada sela i varoši imale svoje lokalne timove i turnire koji su okupljali po ceo kraj, danas su tereni često prazni, a deca okupljena na drugim mestima. Kafići, tržni centri i, sve češće – kladionice, postaju nova „igrališta“. Teren, znoj i lopta, sve to deluje mnogo dalje nego ranije.

Naravno, postoje i izuzeci, ali oni više izgledaju kao svetle tačke nego pravilo. I upravo to postavlja pitanje: da li brojke potvrđuju ono što svi već naslućujemo, da sport kao navika polako iščezava među mladima?

Mišljenja sa terena – šta kažu treneri, roditelji, deca?

Na sportskim terenima juga Srbije sve je manje gužve. Nekada su igrališta vikendom bila prepuna dece, zvuka lopti i navijanja roditelja sa tribina. Danas, umesto toga, sve češće vlada tišina.

„Nekada je stadion bio centar života, danas ga deca gledaju samo na TikToku,“ kaže Bojan, trener koji već 15 godina radi s mlađim kategorijama. „Sport je i dalje tu – ali se sve više prati nego što se igra.“

Zanimanje za sport nije nestalo samo se promenilo. Mnogi mladi znaju sve o timovima, statistikama, taktikama i utakmicama, ali sve ređe učestvuju u sportu fizički. Umesto da igraju, prate. Umesto da treniraju – komentarišu. Fudbal, košarka, tenis – sve je prisutno, ali uglavnom na ekranima.

U istom kraju dva različita primera. Marko (14) redovno trenira fudbal i kaže da mu ništa ne može zameniti teren, miris trave i osećaj kad tim zajedno slavi gol. Njegov drug Luka, s druge strane, prati svaki meč online, diskutuje o formacijama i rezultatima – ali sam nikada nije zaigrao u klubu.

„Danas deca maštaju da budu sportski influenseri, komentatori ili kreatori sadržaja. To je novi vid povezanosti sa sportom,“ kaže nastavnica fizičkog iz Lebana.

Roditelji i nastavnici se slažu u jednom, sport mora ostati dostupan. Ne samo kao sadržaj koji se gleda, već kao iskustvo koje se živi. Jer lopta nije stvorena da stoji, već da se kreće kao i deca koja je jure.

Uzroci – Zašto mladi beže od sporta?

Razloga za smanjen fizički angažman među mladima je više, i nijedan nije jednostavan. Sport nije izgubio značaj, ali se nalazi u ozbiljnoj konkurenciji.

1. Previše ekrana, premalo pokreta

Pametni telefoni, društvene mreže, video igre i striming platforme postali su svakodnevica. U vremenu kada je sve dostupno „na klik“, deca provode sate sedeći, dok sadržaji menjaju pažnju iz minuta u minut. Sport, sa svojim tempom, znojem i ponavljanjem, deluje im – sporo. Iako vole sport, više ga gledaju nego što ga igraju.

2. Infrastruktura – ili je nema, ili je zub vremena načeo

Mnogi sportski tereni na jugu Srbije su zapušteni, bez osnovne opreme, svetla ili svlačionica. U nekim mestima nema organizovanih treninga jer nedostaje stručni kadar, ili zato što roditelji nemaju čime da voze dete deset kilometara do najbližeg kluba. Ako teren postoji – često je zaključan.

3. Motivacija opada, sistem ne inspiriše

Mnogi mladi nemaju uzore u sportu sa kojima mogu da se poistovete. Kada vide da i oni najtalentovaniji iz njihovog kraja odlaze bez šanse, lako odustaju. Sistem često ne prepoznaje potencijal niti nudi jasan put, a bez cilja, ni trening nema smisla.

4. Sport nije besplatan – a novca nema

Iako rekreativno bavljenje sportom ne mora biti skupo, treninzi u klubovima, oprema, putovanja i takmičenja mogu biti veliki teret za budžet porodica. Roditelji biraju između sporta i osnovnih potreba, a sport je često prvi koji „ispada iz korpe“.

Iako rekreativno bavljenje sportom ne mora biti skupo, treninzi u klubovima, oprema, putovanja i takmičenja mogu biti veliki teret za budžet porodica. Roditelji biraju između sporta i osnovnih potreba, pa je sport često prvi koji „ispada iz korpe“.

Kako ponovo motivisati mlade?

Rešenja ne leže u zabranama. Možda rešenje nije zabraniti telefone, već napraviti trening koji je zanimljiv kao igrica.
Mladi su danas naviknuti na stimulaciju i sve mora da bude brzo, šareno i zabavno. Kao kada igraju najbolje slot igre – žele nagradu, osećaj napretka i jasno postavljen cilj.

Zašto onda sport ne bi ponudio isto to, ali u realnosti? Trening sa izazovima, bodovanjem, progresom – može zadržati pažnju bolje od ekrana.

Zaključak – Vreme je da se sport vrati tamo gde pripada

Dakle, da li se mladi na jugu Srbije i dalje bave sportom ili samo pričaju o njemu?

Odgovor nije jednostavan. Sport nije nestao iz njihovih života, ali se promenio način na koji im je prisutan. Umesto dresa, danas je tu aplikacija. Umesto lopte, ekran. Umesto znoja, statistika i analize. A kvote, trendovi i predikcije postaju dominantan način konzumacije sporta, što se vidi i kroz popularnost platformi koje prate ponude kladionica.

Ali sport ne bi smeo da ostane samo broj u tabeli ili sadržaj na ekranu.

Potrebno je više otvorenih terena, više dostupnih trenera, više podrške školama i roditeljima. Sport mora biti opcija, ne privilegija. Pravo deteta, a ne luksuz porodice.

Jer jedno je gledati gol, a drugo ga dati. Jedno je znati statistiku, a drugo je proslaviti pobedu sa ekipom.
A ako želimo generaciju koja zna da igra – a ne samo da gleda – vreme je da se pokrenemo svi zajedno.