Dnevnik Juga Dnevne internet novine juga Srbije
Do sada bismo već bili na njivi i završavali posao, ali smo juče proslavljali seoske litije, imali goste, družili se sa rodbinom i prijateljima, dali sebi mali odmor – retku letnju pauzu u ne baš lakom životu seljaka- počinje priču Miloš Kocić, pripadnik treće generacije ovog domaćinstva u lebanskom delu Cekavica, koga smo oko 7 i 30 zatekli u kući.
On, zajedno sa bratom Milanom i njihovim suprugama koje nose isto ime- Milena, nosi na leđima kompletan teret proizvodnje povrća, paradajza, pre svega.
– Naši plastenici su zasađeni tokom cele godine, krastavcem ili zelenom salatom, na primer, a najviše vremena su pod ”crvenim zlatom”, jer paradajz zahteva mnogo ulaganja, napora i rada, ali se najviše i isplati. Počinjemo u februaru, nabavkom semena, sledi setva, ”pikiranje”, presađivanje, iznošenje u plastenike. Sa sistemom ”kap po kap”, rešili smo konstantno zalivanje, ali neke radnje, poput uplitanja ili uklanjanja lastara, mora da obavi čovek, nastavlja priču Miloš, dok obavlja poslednje pripreme za odlazak u berbu.
– Ove godine odlučili smo se za holandsku sortu ”Belle” i pokazalo se da nismo pogrešili, mada je moglo biti i drugačije. Kesica sa 1.000 semenki košta 100 evra, a niko vam ne garantuje da će iz svih nići biljka, da će opstati, rasti i razvijati se kako treba, iako mi uvek ispoštujemo proceduru i na vreme obavimo sve potrebne radnje. To je ono što može da vam napravi problem. Nemamo direktan kontakt sa proizvođačima semena, niti postoji praksa, kao u nekim razvijenijim državama, da vas agronomi, zaštitari i ostali poljoprivredni stručnjaci koje angažuje proizvođač, obilaze, savetuju, pomažu. Sve moramo sami, a osim iskustva, često ”u pomoć” prizivamo korisne stranice na internetu.
Polazimo u berbu i danas ćemo, kako rekoše Kocići, pokupljati rod sa 7.ooo korenova rane sorte paradajza. Ovo je tek početak, a ovom će se povrtarskom kulturom porodica baviti sve do novembra, jer je u drugim plastenicima već zasađeno još toliko biljaka, koje rađaju u kasno leto i ranu jesen.
– Moj deda i otac, kao i većina seljaka pre 2o-3o godina, proizvodila je od svega po malo i za sebe i za prodaju. Generacija kojoj pripadamo moj brat i ja, smatra da univerzalnost nije dobra i da orijentacija na proizvodnju jedne, najviše dve ili tri vrste povrća donosi najbolju zaradu, jer se svakodnevno usavršavate i broj grešaka svodite na minimum. Ako ste ozbiljan proizvođač, brzo nađete kupca, a ako ste odgovorni i pošteni, sa istim ljudima radite godinama, ističe Miloš, na ulasku u jedan od tri ogromna plastenika, dužine 1oo metara.
Stabla paradajza otežala od obilnog roda, zelene se i granaju, jedva ostavljajući beračima mesta za prolaz. Traktorska prikolica puni se brzo, jer četvoro Kocića verzirano kida velike, sočne plodove, usput konstatujući da je već sutra neophodno uplesti izrasle vrhove.
Bere se, objašnjava Milan Kocić, potpuno zreo, ali i ”rujan”, paradajz, koji će na putu do kupca sazreti.
Nakon toga, vraćamo se u senovito dvorište, kako bi se paradajz sortirao i naređao u gajbice ” holandeze”, koje napunjene teže od 11.2oo do 11.5oo kilograma.
– Njih nabavljamo u susednom selu, a proizvođači jedva stignu da naprave potreban broj komada ambalaže, jer ”velike” berbe tek stižu, kažu Kocići.
Kao i kod branja, selekcija, sortiranje i ređanje, teče kao na fabričkoj traci, jer kako tvrde, to rade godinama i imaju rutinu i, što je jednako važno, brzinu, pošto dobavljači osim kvaliteta, traže da proizvođači ispoštuju i rokove.
Bliži se kraj i ovom poslu, pa se oko 2.ooo kilograma ”rajskih jabuka”, uskoro našlo poređano u kombiju, kojim će biti otpremljeno do jednog od vekilih kupaca sa kojima ova porodica sarađuje. Dok se priprema za isporuku robe, Miloš istovremeno, odgovara na mnogobrojne telefonske pozive, jer valja, ističe on, održavati stalne kontakte sa svim saradnicima u procesu. U toku dana su se što lično, što telefonom javljali kupci, ali se napravljeni dogovori moraju poštovati.
– Pojave se kupci spremni da trenutno plate i mnogo višu cenu, ali se mi držimo dugogodišnjih stalnih otkupljivača. Zbog toga nemamo problem sa prodajom, a kad imate kvalitetnu robu, ne brinete za plasman, zaključuje Miloš Kocić, i dodaje da život na selu nije lak, ali da se uz puno angažovanje svih članova domaćinstva, dobru podelu obaveza i ozbiljnog pristupa poslu, ne plaši za svoju i budućnost svojih bližnjih.
Suzana Stojiljković
