Dnevnik Juga Dnevne internet novine juga Srbije
Žene su heroine, koje su uvek i svima na usluzi, one su, ovako ili onako, stubovi društva i zato su glavne junakinje svih mojih knjiga, kaže spisateljica Jelena Bačić Alimpić, nakon sinoćne promocije svog poslednjeg romana u Grdelici
Najnovijom knjigom ”Nisam kriva”, želela je, kaže da poruči da žene ženama treba da pružaju podršku, da ne budu vučice, već prijateljice:
– Iako je to moja najveća želja, realno je teško postići, pa i očekivati da sve žene žele da jedna drugoj pruže bezrezervnu i iskrenu podršku. Treba da pružimo ruku onoj koja posrne, da joj pomognemo, jer smatram da bi tako i ovaj svet i društvo bili bolji, a verujem da bi i nas žene to usrećilo. Sinoćna promocija u Grdelici je naznačila postojanje potencijala za ono o čemu govorim. Bilo je puno emocija, razmene životnih iskustava. Nisam od onih pisaca koji po dva sata ”palamude” o svojim knjigama, pa udave ljude. Ispričam par anegdota i otvorim veče, a potom kreće interkacija. Neke su moje čitateljke zaplakale, i ja sam. Takva razmena emocija je dragocena i to ove književne večeri čini posebnim.
Jelena piše ono što izmašta i nijedan od njenih romana nije inspirisan stvarnim ljudima i događajima:
– Na prezentacijama čujem mnogo zanimljivih priča, a žene mi pišu i preko društvenih mreža. Opišu mi čitav svoj život, ili pojedine zanimljive periode. Ništa još nisam do sad iskoristila. Jednostavno, ne pišem o tuđim sudbinama i iskustvima. I dalje se oslanjam na sopstvenu maštu, još me nije izdala. Na papir prenosim ono što izađe iz moje duše i mislim da čitaoci prepoznaju tu iskrenost.
Do pre šest godina je, priseća se, pisala u porodičnom stanu, a danas stvara u maloj vikend kući u Sremu:
– Deca više ne žive sa nama: ćerka studira u Holandiji, a sin se oženio pre par meseci i otišao, ali se sećam kako je to izgledalo. Taman sednem za radni sto, eto ti Marka koji je gladan, a u sred mog ”stvaralačkog zanosa”, umela je Nađa da uleti i traži pomoć jer sutra ima pismeni ili kontrolni. Suprug gleda TV, ja reagujem sa pitanjem: ”može li to malo tiše?”. Bilo je veselo i uzbudljivo, ponekad malo previše, pa sam od ušteđenog novca kupila parče zemlje i malu vikendicu, koju obožavam. Sa svojim malim belim psićem, pobegnem tamo i uglavnom tamo radim. Smeštena je na obodu Fruške gore i kilometar unaokolo nema žive duše. Imam potpuni mir za pisanje.
O novinarstvu, što je njena primarna profesija, odavno ne razmišlja.
– Na televizji sam dala otkaz 2013. godine i od tada je, što bismo mi u Vojvodini rekli, mnogo vode proteklo Dunavom. Moja odluka je definitivna, kažem to iako znam za onu čuvenu floskulu ”nikad ne reci nikad”. Ako me život ikada natera da se vratim, bila bih iza, a ne ispred kamera. Rođena sam sa viškom adrenalina i uzbuđenje koje novinarstvo nosi, mi ne nedostaje. Danas je ta profesija gotovo imitacija same sebe. Otišla sam kad sam morala da radim ”po direktivi”, razgovaram i sarađujem sa ljudima sa kojima, inače, ni kafu ne bih popila. Novinarstvo je nekada važilo za častan posao. Danas, kada pojedini ”novinari” za 50 evra mogu da o vama napišu šta hoće i da vam unište život, je to pijačarenje, da ne upotrebnim neku pogrdniju reč.
Poslednju knjigu ”Kriva sam”, objavljenu na Vidovdan, još uvek promoviše, ali već predano radi na novoj. Prema planu, trebalo bi da se 12. roman u knjižarama nađe do leta, jer je nepisano pravilo da se literatura više kupuje i čita tokom sezone odmora.
