Eeeej, čeze! Drveni kabrioleti danas se prežu samo u retkim prilikama

Odzvanja lagani kas po tek asfaltiranoj prometnoj saobraćajnici, a taj, danas sve ređi, zvuk označava da se putem kreće konjska zaprega. I to ne bilo kakva, već upregnute čeze, koje žure na svadbeno veselje

Moj deda Đorđe, čuvao je i voleo konje, ali se u porodici Kocić u Cekavici posebno dugo zadržala kobila Drina, crna k’o đavo, a pitomija od mačke. Umeo je deda, o praznicima, kad mu dozvoli vreme ili ga obuzme neko posebno osećanje, da nas provoza čezama. E, to vam je drumska lađa. Ko je probao, znaće o čemu govorim, ko nije, teško i da će imati priliku, jer je čeza sve manje.

Zbog toga me slika koju sam juče zatekla na regionalnim putu ka Lebanu, raznežila i vratila u detinjstvo. Upekla zvezda, a kobila Maja, lagano melje pod kopitama kilometre od Vinarca do Konjina:

– Krenuli smo jutros u 8 sati u svatove. Tačnije, vozićemo mladence, decu naših prijatelja, na venčanje u čezama. Tako su želeli, a mi se rado odazvali, pričaju Vlastimir i Nenad Pešić.

– Ove čeze stare su preko 70 godina i ne sećam se kad smo ih poslednji put uprezali. Vide se na njima godine, ali su još uvek udobne. Imaju dobre ”amortizere”, pa kao da se vozite u kadilaku, šale se otac i sin, koji od ukrasa nose samo srpsku zastavu.

Kažu, sređivanja čeza će tek biti, jer nije mala stvar kada se vožnja mladenaca do matičara poveri tako staroj dami. Da li će i Maja biti darovana belim peškirom, kako to običaji nalažu, nismo mogli da saznamo, ali je sigurno da će dvoje mladih ljudi koji počinju zajednički život, u njega ući na posve neobičan način -lagano se njišući na mekanim sedištima čeza.