Dnevnik Juga Dnevne internet novine juga Srbije
Kada je 2013., na kruzeru ”Karipska princeza”, upoznala Marka, ni slutiti nije mogla da će samo par godina kasnije, rodni Coquimbo na obali Tihog okeana, zameniti dalekim Leskovcem, za koji, do tada, nije ni čula. Ali, čudni su putevi ljubavi….
Koristeći se simpatičnom mešavinom španskog, engleskog i srpskog, Marysol Tapia Spasić, počinje priču o čudnom spletu okolnosti i sudbinskom susretu sa sadašnjim suprugom Markom, koji nam služi kao prevodilac:
– U jesen 2013. godine, oboje smo radili na kruzeru, ja kao animator, Marko kao kuvar. Sebi sam obećala da ću se posvetiti samo radu i, u početku je tako i bilo. Ali, jednog dana sam za doručkom srela Marka, upoznali smo se i razmenili par reči. Sutradan je usledio još jedan slučajan susret, ali je nekoliko sati provedenih na plaži u Hondurasu, bilo presudno. Mesec dana kasnije, već smo bili u vezi.
Po isteku ugovora, Marko se vratio u Leskovac, da bi mu se potom pridružila Mary. U Srbiju je došla kao turista, na tri meseca. Ovde je i pala odluka o zajedničkom životu, koji su započeli u Čileu.
– Otišao sam u avgustu, a venčali smo se u oktobru. Prvih godinu dana je meni bilo super, život potpuno drugačiji nego u Leskovcu. Okean, blaga klima, atmosfera kao sa zamišljenog letovanja. Tada sam počeo da primećujem razlike: u mentalitetu, hrani, drugim važnim stvarima. Krenula je nostalgija za Srbijom, iako sam sve vreme radio: najpre kao spasilac, a potom i u lokalnoj školi fudbala. Pozivom za odlazak na kruzer, a angažovani smo na različitim, završio se naš život u Čileu, priseća se Marko, inače profesor fizičke kulture.
Narednih meseci, iako u braku, viđali su se samo kad im se brodovi nađu u istoj luci. Ređali su se ugovori, radna putovanja širom sveta. Marko se vratio u Leskovac, a odmah po saznanju da je u drugom stanju, stigla je i Marysol.
– Na jednom od brodova prišao mi je dečak od četiri godine i rekao: Miss, vi imate bebu u stomaku. Iznenadila sam se i odmah uradila test. Bio je u pravu. To je ubrzalo moj dolazak ovde. Pre četiri godine nam se rodila Julija i od tada je moj dom u Leskovcu. Posvetila sam se njoj i učenju srpskog, koji uopšte nije lak. Pošto sam profesor španskog i engleskog, volela bih, naravno, da radim, ali za sada sam samo mama i domaćica, zaključuje kroz smeh Mary.
Na pitanje šta joj se sviđa u Leskovcu, a šta ne, spremno odgovara da je miran i bezbedan, jer Čile, pa i Coquimbo, u kome se rodila, kao uostalom i cela Latinska Amerika, to nisu.
– Ako se desi da zaboravim Julijinu igračku u dvorištu, znam da ću je i sutradan naći na istom mestu. Volim i sneg. Ono što mi nedostaje su veliki šoping centri, a leti plaža i blizina velike reke ili jezera za kupanje. Nedostaju mi majka i prijatelji, smeta mi to što ne mogu više da koristim španski. Najteže od svega mi pada što je Marko mesecima odsutan, jer trenutno radi u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, na poslovima fizičke pripreme kadeta na policijskoj i vojnoj Akademiji. Svake godine, nekoliko meseci Julija i ja provodimo vreme tamo. Svakako bismo voleli da se ovde skrasimo, da radimo u struci, da živimo na okupu, kao porodica.
Dok je u Leskovcu, Marysol putem interneta uči španskom nekoliko poslovnih ljudi iz Emirata, kuva i razvlači kore za pitu. Nije ljubitelj mesa, pa voli sebi i porodici da pripremi testa sa povrćem, ali sanja empanadas, mote con huesillos, sveže prženu morsku ribu, dobar avokado i marraqueta hleb. Tri puta nedeljno pohađa časove srpskog i vreme provodi u druženju sa Markovim roditeljima i prijateljima, čekajući da se korona primiri, pa da poseti rodni Coquimbo, na obali Pacifika.
Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirao grad Leskovac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
