Ponekad me plaši vreme u kome živimo. Nismo dotakli dno, mi smo duboko zakovani na njemu, što bi rekao Srba, moj brat po olovci.
U Kragujevcu su prolaznici nedavno ravnodušno prolazili pored beživotnog tela samoubice, neki su čak snimali užas pa ga prosleđivali društvenim mrežama. Novinari, za hleb koji je nekada imao sedam kora, sada zarađuju lažima i poluistinama o otetoj i mučenoj devojčici. Uz razgovor o sve strašnijim dijagnozama suseda, kolega i prijatelja često se ispija jutarnja kafa.
Uz sve to i beda pritisla. SMS porukama kupuje se nada za izlečenje dece.
I kada pomislimo da je kraj, da smo tu, duboko na dnu i da se dublje i dalje od ovoga ne može, da nam nema povratka, kao iz ove januarske magle pomoli se sunce, osmeh se ozari, zatreperi duša, susretne se pogled pun saosećanja, podrške, ljubaznosti. Živi, posmatra ljude oko sebe i htela bi da svi oko nje istinski i dostojno žive. Sakuplja Jelena Đokić pomoć za bolesne i siromašne, ne dozvoljava da se zaborave oni koji su prerano otišli i čekaju nas u jednoj drugoj dimenziji. Uključila se naša Jelena i u fondaciju koja se bori da se ubrza način potrage za nestalom decom, uči svoje đake vrlinama onako kako su nju u porodici naučili, uči ih ljudi da budu. Dovodi u našu čaršiju ljude od struke i ljude od pera i pomaže da umesto tabloida knjige čitamo, da nam fejsbuk ne služi da virimo u tuđe živote već da širimo mrežu prijateljstva i dobrote, da čitamo i kada nam knjiga nije pri ruci.
Pokreće naša Jelena humanitarne akcije i svojim primerom nam pokazuje da nam može biti dobro samo kada i ljudima oko nas bude tako.
I tek ponekad ova profesorka srpskog jezika i književnosti nam odškrine vrata svoje privatnosti, tek koliko da vidimo šta je za nju najvažnije u životu, šta je svetionik koji je vodi kroz život, iz čega crpi energiju koja je pokreće, od koga je o dobroti učila.
Naučila je Jelena Đokić sve to od oca Jovana i sve to prenosi svojoj Danki i Ljubici.
„Moja ljubav prema deci proizilazi iz onog, najpre genetskog što je mom ocu bilo svojstveno. Predugo sam se borila za svoju dečicu pa mi svaki bol bilo kog deteta stvara mnogo veću gorčinu nego što bi nekom drugom“, objašnjava Jelena Đokić svoju spremnost da se bori za sreću i bezbednost svakog deteta.
Njena priča o životu skoro se uvek vraća na oca Jovana čoveka od koga je nasledila i naučila sve ono što čoveka čini dobrim čovekom. I baš kada smo se čule na Jovandan, Jelena nam objašnjava da je nekada proslava imendana njenog oca bila najveća svetkovina i da je danas taj praznik za nju posebno težak i posebno lep. Težak jer donosi sa sobom tugu zbog sećanja na oca sa najvećom dušom koju je spoznala u životu i radost jer joj srce greje jedan mali Jovan koji po svemu sudeći ima isto tako plemenitu dušu kao svoj deka.
Naučila je i da postoji druga strana medalje, da nekada ljude ne obavezuju ni moralni, ni profesionalni kodeksi.
„Sve što je činio moj otac Jovan bilo je nadljudsko, a opet je to radio sa tolikom lakoćom da čovek prosto zastane i upita se da li je to bilo moguće. Voleo je svakog i u svemu je video dobro, čak i tamo gde dobro niko nikada nije osetio. Znao je da je veći greh ne pružiti ruku. Uprkos jednoj velikoj izdaji verovao je u ljude, a ja verujem da je život moga oca bio praćen dobrim ljudima“, priseća se Jelena.
Svakako je život Jovanov bio praćen požrtvovanim, čak vizionarskim radom, stvaralaštvom, pomeranjem granica u profesiji, ali i muzikom, sviranjem gitare, plovidom u čamcu koja je uvek donosila spokoj. Ali, beskrajna ljubav prema Vladi, Dragani, Jeleni, Danki, Ljubici i Mateji bila je suština njegovog života. Sva da dobrota i plemenitost sada žive u njima.
Drugi stub Jelenine snage je svakako majka Nada, koja je oduvek svojoj deci bila utočište, ono najsigurnije utočište sa najvećim i najtoplijim zagrljajem. Ona ih je naučila koliko u životu znače čvrste, neraskidive, najčvršće moguće veze među sestrama i bratom.
U školi u svoje đake u oči gleda, dušu im posmatra, preispituje se da li je sve u redu, da li potrebna pomoć, podrška, razgovor ili tek pokoja lepa reč ohrabrenja. Njeni prijatelji se ne osipaju, već dolaze novi prepoznajući njenu iskrenost i optimizam.
Zbog činjenice da Jelena ne govori puno o svom angažovanju u lokalnoj zajednici, humanitarnom, vaspitnom i pedagoškom radu, zamolili smo neke od njenih prijatelja da to kažu umesto nje.
„Smisao života nije samo egzistencija i briga o svojim bližnjima. Smisao života nije ni hedonizam koji nas čini sebičnim i stapa nas u virtuelnu prozaičnost. Niti je smisao života lični uspeh i ego koji nas često pretvara u narcise i osobenjake koji postaju usamljena ostrva. Smisao života je dostojanstvo i etika koja nas upućuje u božja načela i na taj način opravdavaju na ovom svetu. Jelena Đokić, vrstan pedagog i pokretač dobrote, prihvata ova načela i čini sve da ulepša život svima koji su posustali, kojima treba ruka dobrote, koji imaju raskošan talenat i koji žele, kao i ona, da čovek bude bolji. Ona to prihvata kao mudru izreku koju je kazao Mahatma Gandi „Obrisati svaku suzu iz svakog oka“. Jasno je da se ne mogu sve suze obrisati, ali dovoljno je jednu obrisati i nekog usrećiti i već smo opravdali svoje postojanje. Jelena je to časno opravdala. Dobro je da je deca i mladi prate. Da saosećaju sa svima kojima nisu naklonjene zvezde. Dobro je da postoji još Jelena. Da svaki grad kao Vlasotince ima svoju Jelenu Đokić“, reči su Todeta Nikoletića, velikog pesnika i prijatelja dece.
„Neke ljude i pre nego što ih upoznate, prepoznate kao sebi slične. Tada vam nije potrebno mnogo reči da definišete međusobne odnose, dovoljno je da se oslonite na osećaj koji vas vodi. Tako je bilo sa Jelom. Prepoznale smo se pre upoznavanja. Takvi ljudi se prisvoje i usvoje. Ono što se može izdvojiti kod Jele to je entuzijazam koji zrači, njena spremnost da se pokrene u onom smeru u kome malo ko zakorači, vera da svako od nas ne treba samo da veruje u dobročinstvo, već da ga živi. Ona ga zaista živi. Njena je želja da se zakotrlja točak dobra u pravom smeru, trudeći se da time bude putokaz i dovoljno jasna smernica ostalima. Ona to jeste. Koliko su takvi ljudi dragoceni, potvrda je u onome što ostavljaju iza sebe. Zapisi na putu života. Što se mene tiče, naše prijateljstvo, iako ne dugo, zaista mi je dragoceno i volela bih da traje u vremenu koje je pred nama“, kaže književnica Jasenka Lalović.
“Dugo već, decenijama a možda i čitav vek, filozofija palanke se permanentno iz provincije preseljava u velike urbane centre. S toga i nije čudo što mnoštvo vrednih ljudi, lišenih svake blaziranosti, prepotentnosti i izveštačenosti, češće srećem u unutrašnjosti nego u Beogradu ili većim gradskim sredinama. Takva je, između ostalih, i Jelena Đokić. Ostvarena u svakom pogledu, kosmopolita, širokih pogleda i duha, spada u one najvrednije koje sam imao prilike da upoznam tokom prošle godine. Iako smo se sreli svega dva ili tri puta, taj osećaj da se poznajemo godinama, traje i trajaće sve do kraja našeg bivstvovanja na ovom svetu. Nadam se da moje mišljenje dele i njeni sugrađani“, kaže Vlada Arsić, autor knjige „Armagedon“, koju fondacija „Tijana Jurić“ predstavlja kao svojevrsno i zastrašujuće svedočenje o žrtvama pedofilije i zamkama koje vrebaju iz realnog i virtuelnog sveta društvenih mreža.
„Jelenu Đokić upoznala sam 2016. godine kada je organizovala promociju mog prvog romana. Od prvog momenta shvatam da se radi o izuzetnoj ženi. Način na koji se bori za učenike kojima predaje književnost i u njima razvija ljubav prema pisanoj reči i kulturi retko se sreće među prosvetnim radnicima današnjice. Jelena zrači posebnom energijom, nezaustavljiva je u svojim nastojanjima da osmisli i realizuje brojne projekte u koje uključuje članove zajednice u kojoj živi, ali i da pruži i dobije poruke eminentnih pisaca, kulturnih radnika i humanitaraca. Pored svega, ona je majka, supruga, ćerka, sestra i nadasve prijatelj. Svako od nas ko je imao prilike da sarađuje sa Jelenom doživljava je kao nekog svog. Možda je upravo u njenom svesrdnom davanju srž poštovanja koje izaziva u ljudima. Zahvaljujući Jeleni, Vlasotince važi za jednu od omiljenih destinacija među predstavnicima kulture. I najvažnije, ona svojim delovanjem ne pravi brend od sebe već vraća sjaj potisnutim a neophodnim vrednostima. Privilegija je biti prijatelj Jelene Đokić, a veliko priznanje biti među onima koje je odabrala da je prate na putu očuvanja i promovisanja humanosti, kulture i, pre svega, ljudskosti“, kaže književnica Jelena Milenković.
Svojim radom i svojim odnosom prema ljudima svrstala se Jelena Đokić u grupu izuzetnih žena koje su izabrale teži, ali častan i lepši put u životu, jedini put koji vraća dostojanstvo ljudima.
Izvor: kcvlasotince.rs