Održana radionica posvećena savremenoj psihoonkologiji

Srbiji je neophodan mnogo veći broj psihoonkologa, nego što ih danas ima, jer ova vrsta stručnjaka predstavlja značajan faktor u osnaživanju obolelih od raka. Dok u Evropi, jedan psihoonkolog radi sa maksimalno 2o-3o pacijenata, kod nas je taj odnos  1:nekoliko hiljada.

‘’Rak. I danas najvećem broju ljudi, ova reč zvuči kao smrtna presuda. Kao naredba za odlazak. Kao grubo otkidanje od voljenih. Kroz susrete i razgovore sa članovima Društva za borbu protiv raka iz Sombora, uverila sam se da ne mora da bude tako. Shvatila sam da dobiti rak, ne znači neizostavno izgubiti život. Naučila sam da postoje ljudi, koji nastoje da, uprkos bolesti, žive kao pre’’, napisala je jedna od najboljih i najpopularnijih srpskih književnica, Ljiljana Habjanović Djurović, otkrivajući da je nekoliko članova njene porodice, par prijateljica i poznanika, izgubilo bitku sa životom i pitajući se da li je to zbog toga što su, u nekom času iskušenja, izgubile veru i nadu.

Onkolog i psihoterapeut Đerdji Šarić kaže da  je, nakon suočenja sa bolešću, pacijentima i njihovim porodicama, najznačajnija psihološka podrška .

–  Naš posao je težak i vrlo kompleksan. Stalno u blizini smrti, stalno se susrećući sa onima kojima treba da saopštite da boluju od raka, preživljavate sa njima strah i neizvesnost, ali ste istovremeno tu da ih ohrabrite, osnažite, pružite im ne utehu, već snagu i veru da je rak vrlo često izlečiv, a da na tom putu, ne smeju pokleknuti, niti se predati. To je misija, koju treba da preuzmu stručnjaci specijalizovani za ovu oblast, ali je njih nažalost veoma malo.

Doktor Tamara Klikovac, klinički psiholog i sistemski porodični psihoterapeut kaže da je svaki pacijent, u trenutku kada sazna da boluje od raka, u stanju šoku, koje traži adekvatnu stručnu pomoć, kako bi se realnost prihvatila i iz sebe izvukla potrebna snaga za dugotrajnu I upornu borbu:

–  Adekvatno lečenje i dobra terapija su od presudne važnosti za proces izlečenja, ali je jednako važno i duhovno stanje pacijenta. Čini mi se da su oba segmenta podjednako važna, iako nema nijednog zvaničnog istraživanja, koje bi potvrdilo da se psihički snažnije osobe procentualno  češće izleče. Ipak, znamo da se ljudi često, prilikom suočavanja sa bolešću, promene, izmene životne navike, uspostave drugačiji sistem vrednosti, postave drugačije prioritete, počnu da drugačije doživljavaju i sebe i svoju okolinu. To ume da učini veliki pozitivan pomak ka izlečenju, ali se I do te faze dolazi uz podršku psihoonkologa, zbog čega su oni vrlo važni za svakog pacijenta.

Novinar Jasmina Petković, danas u penziji, ima lično iskustvo sa bolešću i svim onim što ona donosi. Javno govori i piše o tome, jer smatra da su svedočenja onih koji su  takvu dramu preživeli, od nemerljive koristi obolelima. Slaže se da je Srbiji neophodan mnogo veći broj psihoonkologa, nego što ih ima sada.

–   Praksa je pokazala da je onkološkim pacijentima potrebna pomoć u svim fazama bolesti: od suočavanja sa dijagnozom, preko dugotrajnog i zahtevnog lečenja, do resocijalizacije. Podrška je potrebna i obolelom i njegovoj porodici . Leskovčani je mogu dobiti u Udruženju ‘’Hrast’’, formiranom 2oo1. godine. Mi volonterski, prenoseći sopstvena iskustva, osnažujemo ljude da se suoče sa bolešću, bore i  izbore za život, jer se i sa najopakijom bolešću može dostojanstveno živeti. I pored toga, sa obolelima treba da rade stručnjaci, a Srbija je, po broju edukovanih psihoonkologa, u odnosu na broj pacijenata, negde na nivou afričkog proseka. Na razvijenom zapadu, na deset do 3o pacijenata, imate jednog psihoonkologa, kod nas se to meri desetinama hiljada. Ti stručnjaci nikako ne mogu da daju puni doprinos, jer ih je nerealno malo, a potreba za njima ogromna.

O bolesti možemo misliti kao o nesreći, prepreci, neprijatelju, kazni, prokletstvu, muci , maleru ili prilici, šansi, poruci, putokazu, mogućnosti I lekciji, kaže Jasmina.

S.Ć.