Poslednje godine proveo u bedi, proseći za parče hleba: Mihajlo BabaMilkić, bio je dugogodišnji predsednik opštine u ”zlatno doba” Leskovca,

”Tatko na narod broj 2”, kakav je nadimak dobio zbog brojnih dobrobiti učinjenih za Leskovac i njegove građane, posle Drugog svetskog rata se našao na ulici, potucajući se od nemila do nedraga, proseći za ogrev i parče hleba

U intervjuu, nakon što je treći put izabran za predsednika opštine, Mihajlo BabaMilkić je, opisujući svoj program, novinaru rekao: “Slušaj dete, k’d me pituješ za Leskovac, odma ću ti kažem. Nema tuj nikakvi programi i projekti. Tuj ima samo tri reči, a toj su: S’s malecke pare džumbus pravim, razbra li me?”

Tokom tri mandata ili ukupno 17 godina, koliko je predsedavao opštinom Leskovac, radio je i uradio mnogo: glavne gradske ulice Kralja Petra i Kralja Aleksandra su kaldrmisane, trotoari asfaltirani, otvorena je ambulanta za besplatno lečenje građana, a na BabaMilkićevo uporno insistiranje, izgrađena je gradska bolnica. ”Tatko na narod” je podigao most kod Pošte, kod ”Kasparove kafane” u Podvorcu, Marvene pijace i kod klanice, kao i zgradu Monopola. ”Krivac” je za izgradnju 15 česmi, nekoliko hidrofora i, proširenje glavnog rezervoara za vodu. U njegovo vreme, formirana su 23 nova školska odeljenja, podignute su opštinska zgrada i klanica. Pri varoškom Špitaljskom groblju, izgrađen je Dom za iznemogle, siromašne i bolesne starce, sa 12 odeljenja.

Isticao je da želi da „uredi Leskovac” i da „sa lica Srpskog Mančestera ukloni lik palanke”.

Život u bedi

Po završetku trećeg mandata, BabaMilkić se vratio kafedžijskom poslu, a početak Drugog svetskog rata, označio je i početak njegove finansijske propasti. O teškim danima, pred sam kraj života, govori i pismo-molba, koju je nekadašnji prvi čovek Leskovca, uputio Crkvenom odboru, 10. decembra 1948. godine:

Sticajem prilika ostao sam bez ikakvih sredstava za život. Pošto su mi Nemci odmah čim su došli onemogućili rad, bomba srušila kafanu; decu što imam jedva i oni žive, obraćao sam se gradskom i socijalnom odboru za pomoć, s pozivom na moje zasluge predsedničke na komunalnom podizanju Leskovca, nisu mi izašli u susret. I tako sam ostao sa svim na ulici, potucajući se od nemila do nedraga za ogrev i parče hleba, u mojih 82 godine, kad više nisam ni za kakav rad.

S toga molim Crkveni odbor za jednu stalnu ili povremenu pomoć da dokrajčim ovo malo života. A odboru je poznato šta sam ja i za crkvu uradio u svoje vreme. Nadajući se opravdanom odzivu, ostajem s poštovanjem. Mih. Đ BabaMilkić, kaf. i biv. predsed. opšt.

Do pisma je, istražujući crkvenu arhivu za potrebe izrade monografija, došao protojerej Miroslav Jovanović, koji je i sam bio začuđen i rastužen sudbinom ovog, za istoriju Leskovca, vrlo značajnog čoveka:

– Puno sam razmišljao o njegovoj sudbini i tužnom kraju. On je upravljao opštinom, skoro dve decenije, između dva svetska rata, a to doba se s pravom naziva ”zlatno doba Leskovca”. Domaćinski je radio na njegovom razvoju, a bio je i veliki dobrotvor. Međutim, rat je ispisao brojne tužne sudbine. Jedan od stradalnika je i BabaMilkić. Iz pisma vidimo da je njegovu molbu nova vlast odbila, što i ne čudi ako se zna kakav su odnos komunisti imali prema ”kapitalistima”. Nisam naišao na pisani trag o tome da li je Crkveni odbor BabaMilkiću odobrio pomoć. Pošto je, posle oslobođenja, Crkva, takođe, bila u nemilosti, ne bi me čudilo da ni ona nije imala sredstava. Moram da podsetim da je, nakon rata, njen budžet na perfidan način opljačkan, pod izgovorom da će biti upotrebljen za saniranje štete i lečenje ranjenika. Pitanje je, da li je bilo tako.

U to vreme, predsednik Crkvenog odbora je bio Sreten Dinić, a on je itekako razumevao stvari, pa je nekakva simbolična pomoć BabaMilkiću i možda i obezbeđena, zaključuje otac Miroslav.

Mihajlo BabaMilkić umro je dve godine kasnije.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirao grad Leskovac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.