hotel bell

Poslednje godine proveo u bedi, proseći za parče hleba: Mihajlo BabaMilkić, bio je dugogodišnji predsednik opštine u “zlatno doba“ Leskovca,

“Tatko na narod broj 2“, kakav je nadimak dobio zbog brojnih dobrobiti učinjenih za Leskovac i njegove građane, posle Drugog svetskog rata se našao na ulici, potucajući se od nemila do nedraga, proseći za ogrev i parče hleba

U intervjuu, nakon što je treći put izabran za predsednika opštine, Mihajlo BabaMilkić je, opisujući svoj program, novinaru rekao: „Slušaj dete, k’d me pituješ za Leskovac, odma ću ti kažem. Nema tuj nikakvi programi i projekti. Tuj ima samo tri reči, a toj su: S’s malecke pare džumbus pravim, razbra li me?“

Tokom tri mandata ili ukupno 17 godina, koliko je predsedavao opštinom Leskovac, radio je i uradio mnogo: glavne gradske ulice Kralja Petra i Kralja Aleksandra su kaldrmisane, trotoari asfaltirani, otvorena je ambulanta za besplatno lečenje građana, a na BabaMilkićevo uporno insistiranje, izgrađena je gradska bolnica. “Tatko na narod“ je podigao most kod Pošte, kod “Kasparove kafane“ u Podvorcu, Marvene pijace i kod klanice, kao i zgradu Monopola. “Krivac“ je za izgradnju 15 česmi, nekoliko hidrofora i, proširenje glavnog rezervoara za vodu. U njegovo vreme, formirana su 23 nova školska odeljenja, podignute su opštinska zgrada i klanica. Pri varoškom Špitaljskom groblju, izgrađen je Dom za iznemogle, siromašne i bolesne starce, sa 12 odeljenja.

Isticao je da želi da „uredi Leskovac” i da „sa lica Srpskog Mančestera ukloni lik palanke”.

Život u bedi

Po završetku trećeg mandata, BabaMilkić se vratio kafedžijskom poslu, a početak Drugog svetskog rata, označio je i početak njegove finansijske propasti. O teškim danima, pred sam kraj života, govori i pismo-molba, koju je nekadašnji prvi čovek Leskovca, uputio Crkvenom odboru, 10. decembra 1948. godine:

Sticajem prilika ostao sam bez ikakvih sredstava za život. Pošto su mi Nemci odmah čim su došli onemogućili rad, bomba srušila kafanu; decu što imam jedva i oni žive, obraćao sam se gradskom i socijalnom odboru za pomoć, s pozivom na moje zasluge predsedničke na komunalnom podizanju Leskovca, nisu mi izašli u susret. I tako sam ostao sa svim na ulici, potucajući se od nemila do nedraga za ogrev i parče hleba, u mojih 82 godine, kad više nisam ni za kakav rad.

S toga molim Crkveni odbor za jednu stalnu ili povremenu pomoć da dokrajčim ovo malo života. A odboru je poznato šta sam ja i za crkvu uradio u svoje vreme. Nadajući se opravdanom odzivu, ostajem s poštovanjem. Mih. Đ BabaMilkić, kaf. i biv. predsed. opšt.

Do pisma je, istražujući crkvenu arhivu za potrebe izrade monografija, došao protojerej Miroslav Jovanović, koji je i sam bio začuđen i rastužen sudbinom ovog, za istoriju Leskovca, vrlo značajnog čoveka:

– Puno sam razmišljao o njegovoj sudbini i tužnom kraju. On je upravljao opštinom, skoro dve decenije, između dva svetska rata, a to doba se s pravom naziva “zlatno doba Leskovca“. Domaćinski je radio na njegovom razvoju, a bio je i veliki dobrotvor. Međutim, rat je ispisao brojne tužne sudbine. Jedan od stradalnika je i BabaMilkić. Iz pisma vidimo da je njegovu molbu nova vlast odbila, što i ne čudi ako se zna kakav su odnos komunisti imali prema “kapitalistima“. Nisam naišao na pisani trag o tome da li je Crkveni odbor BabaMilkiću odobrio pomoć. Pošto je, posle oslobođenja, Crkva, takođe, bila u nemilosti, ne bi me čudilo da ni ona nije imala sredstava. Moram da podsetim da je, nakon rata, njen budžet na perfidan način opljačkan, pod izgovorom da će biti upotrebljen za saniranje štete i lečenje ranjenika. Pitanje je, da li je bilo tako.

U to vreme, predsednik Crkvenog odbora je bio Sreten Dinić, a on je itekako razumevao stvari, pa je nekakva simbolična pomoć BabaMilkiću i možda i obezbeđena, zaključuje otac Miroslav.

Mihajlo BabaMilkić umro je dve godine kasnije.

Check Also

Na sednici Štaba za vanredne situacije usvojen plan rada za narednu godinu

Grad Leskovac je spreman za zimske uslove, jer je izabrano preduzeće zaduženo za zimsko održavanje …

Оставите одговор