Katarina Stojanović, đak generacije, ali ne samo zbog ocena

Katarina je titulu đaka generacije u Trgovinsko-ugostiteljskoj školi podelila sa prezimenjakinjom Jovanom, jer je nastavnički kolegijum smatrao da su je podjednako zaslužile

Jeste imala sve petice, besprekorno vladanje i isticala se znanjem, ali, pri odlučivanju niko nije želeo da zanemari Katarinino angažovanje na gotovo svakom projektu koji je škola realizovala, brojne nagrade na takmičenjima, aktivnosti na unapređenju nastave na profilu turistički tehničar. Ne propuštajući priliku da naglasi kako je priznanje podelila sa Jovanom Stojanović, Kaća za Dnevnik juga, skromno govori o svojim dosadašnjim uspesima:

– Ja jesam dobar đak i stvarno sam mnogo učila, zbog znanja, ne zbog ocena koje su došle verovatno kao potvrda, ali ne znam da li bih u jačoj konkurenciji bila đak generacije. Nijednog trenutka nisam zažalila što sam upisala Trgovinsko-ugostiteljsku školu, a razlog su bili jezici. Na smeru turistički tehničar imamo dva jezika, pa se uopšte nisam dvoumila, jer su mi oni pasija. Ono što ovu školu čini posebnom je način rada sa đacima, od kojih profesori uvek teže da izvuku maksimum znanja, talenta, kreativnosti. To što sam kroz nastavu i nenastavne aktivnosti ovde naučila i doživela, ne samo da ću pamtiti celog života, već je to pozamašan paket veština za nastavak školovanja.

Osim stručne prakse, posle koje su đaci gotovo spremni za ulazak u svet rada, škola se potrudila da svojim učenicima obezbedi takmičenja, na kojima su stečeno znanje, mogli da uporede sa vršnjacima. I na gotovo svakom je Kaća učestvovala i bila uspešna:

– Najbolje rezultate sam pokazala na takmičenja iz jezika, posebno nemačkog. Tako sam na jednom od njih pobedila i kao nagradu dobila trodnevni boravak u Beču, što mi je beskrajno puno značilo. Angažovanje na projektima u okviru nastavnih, pa i slobodnih aktivnosti nikada mi nije padalo teško, naročito ako sam dobijala priliku da usavršavam nemački jezik. Takav odnos se, da budem iskrena, od najboljih đaka i očekuje, ali mi je i zadovoljstvo bilo veliko. Bio je to moj način da se, bar malo, odužim profesorima za maksimalno angažovanje.

Odluka da studira jezike, svake godine bila je sve čvršća, ali se, tek poslednje, nemački izdvojio kao prva želja. Katarina ne ume da objasni zašto, ali veruje da je doprinos konačnom opredeljenju dala predmetna profesorka u srednjoj školi:

– Profesorke Dušice Micaković ću se, s posebnim poštovanjem, sećati celog života, a mislim da ću joj se za trud i zalaganje najbolje odužiti ako položim prijemni i upišem Filološki fakultet, Departman za nemački jezik. Volela bih da i sama budem nastavnik, jer smatram da oni u životu svakog od nas ostave neizbrisiv trag, trajno nas formirajući kao ličnosti. Lepo je raditi i kao prevodilac, inokorespodent- ma, nije važno šta dok god ima veze sa nemačkim jezikom. Više bih volela da sutra svoje znanje koristim u Srbiji, ne drugde, ali ne znam šta će mi život doneti.

A ono što joj je život doneo, a što u veme razgovora još nismo znale, jeste indeks Filološkog fakulteta u Beogradu. Od jeseni će studirati nemački jezik, a planovi da dobro uradi prijemni, bude među prvih sto na rang listi i obezbedi mesto na budžetu – u potpunosti su se ostvarili. Srećno, Kaća, i ubuduće!

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Leskovac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.