Herminine ”Priče duše” na dijalektu, o divnim ljudima iz senke života

Hermina Zlatanović, rođena i odrasla u Brejanovcu, kumovom voljom ponela je nemačko ime, koje je simbol pouzdanosti. Piše, kaže, čitavog života, javno u protekle četiri godine, intenzivnije od početka pandemije. Priče na autentičnom prizrensko-timočkom dijalektu, objavljene na facebook-u, ”primile” su se kod čitalaca i tako je rođena njena prva knjiga.

Da je u početku postojao plan- nije, iako se s pisanjem druži čitavog života. Izvanredan prijem njenih priča kod čitalačke publike, rodio je ideju o knjizi:

– Čitale su se moje priče i ranije, ali su se kod ljudi naročito ”primile” one na dijalektu, što zbog zanimljivog jezika, što, rekla bih, zbog topline koju ovo narečje nosi. Ja sam se rodila u ovom kraju, živim u Pečenjevcu, tako da ništa nisam morala da dodajem, izmišljam reči ili ih se dosećam, jer celog života govorim tako. Junaci mojih ”Priča duše” su divni, jednostavni, dobri ljudi, koji iz ko zna kog razloga, žive na periferiji društvenih događanja, nezasluženo uvek u senci, ali sa sačuvanom toplom i iskrenom južnjačkom dušom.

Prizrensko-timočki dijalekt je, zbog bogatstva reči i izraza, vrlo značajan, ali je Hermina u početku bila skeptična po pitanju odnosa čitalaca prema nečemu što uopšte, ili vrlo malo razumeju:

– Svaka reč se sa književnog jezik može prevesti na dijalekat, a mnoge iz dijalekta nemaju odgovarajući termin na književnom. Zato je ovaj naš, ali i svaki drugi vrlo značajan. Imala sam mali strah u početku, a onda su me čitaoci mojih priča i postova ohrabrili. Posebno sam pisanje intenzivirala tokom korone, jer sam vreme koje bih provela razmišljajući o svom poslu medicinske sestre, preusmerila na pisanje. Tako ”sam se uozbiljila” i došla na ideju o knjizi, ha,ha,ha.

Ljudi, kaže Hermina, pišu da kroz moje priče mogu da osete mirise i boje koje opisujem:

– To su mi najlepši komentari i potvrda da je to što radim dobro. Knjiga je, između ostalog, nastala i iz potrebe da sva ta svoja razmišljanja ovekovečim. Iako živimo u doba modernih tehnologija, vrednost odštampanog štiva ne opada i to je nešto što će, nadam se, i mene nadživeti. Posvećena je mom sinu, a moje misli su zabeležene onako kako su se u trenutku rojile. Pišem gde god i kad god stignem. Noću, na putu do posla, u pauzama, pred jutro, onda kada mi se razmišljanja otmu i prelete na papir.

Hermina ima materijala za još jednu knjigu priča na dijalektu, a volela bi, kaže, i radiće na jednoj napisanoj književnim jezikom. Svetlosrt dana će ugledati čim autorka obezbedi sredstva za njihovo štampanje.