Početna / DOGAĐAJI / ČUDO U GRČKOJ: Leskovčanin o utisicima sa letovanja pisao na sajtu Grčka Info

ČUDO U GRČKOJ: Leskovčanin o utisicima sa letovanja pisao na sajtu Grčka Info

Prvi put sam letovao na moru kada sam imao 41 godinu. Crno more, Bugarska, Nesebar 2006. I sve je  je bilo dobro,  i smeštaj  i grad i ljudi…, ali more razočaravajuće. Uzalud potrošeno onoliko vode. Potpuno suprotno od onoga kako sam ja zamišljao more i morsku vodu:  plava, prozirna , slana,  gusta… Brčkali smo se u braonkasto-mutnoj- slankastoj vodi, jurili decu po plaži, i slušao sam ženu kako neprestano priča o grčkom moru, o vodi u grčkom moru, o girosu, o čokoladnom mleku gustom kao puding, što bi rekao Šurda: „Paradajz ko lubenica – lubenica ko kuća…“ 

U julu 2008. moj prvi susret sa Grčkom, filing kao gladno dete u poslastičarnici! Sve čudo do čuda. Ali ajdemo redom.

Prvo čudo koje pamtim su lijanderi  pored autoputa od Evzonija prema Solunu. Živa senzacija za mene. Moja majka je imala lijander visok „čitav metar i po“, zasađen u neko drveno bure, i bio je najveći u komšiluku. Znam da smo ga sa bratom i ocem svake jeseni vukli u podrum da ne smrzne i da je cvetao svake treće – četvrte godine.

A ovde –  nepregledna živa ograda od lijandera i to rascvetanih. Učinilo mi mi se da osećam njihov miris u autobusu. Tu je bio kraj spavanju tog jutra. Predeli su se menjali, čuda se nizala, vozač vrteo disk sa grčkim pesmama sve do Stavrosa.

Znam, sada će mnogi od vas pomisliti da Stavros i nije neko letovalište za pamćenje, ali ne zaboravite da je moj prvi susret sa Grčkom bio upravo u Stavrosu. Park platana, u neposrednoj blizini centra grada, smeštaj kod Kir Andonisa, samo pređeš ulicu do plaže. A plaža čudo! Na obali, odmah iza peska plaže, park sa ogromnim platanima, smokvama koje razdvajaju plažu od parka, plaža neshvatljivo velika, široka, dugačka… čudo! 

Čekamo pospani i bunovni oslobađanje smeštaja na klupicama u parku, čuju se talasi mora, zrikavci, ptice, ljudi koji idu na plažu i prolaze pored nas. Deca dremaju, ja sedim i pokušavam da ukapiram šta nije u redu, šta je to što mi se ne uklapa u rezon, šta je neobično. Kako se povećava broj ljudi koji prolaze pored nas – meni postaje sve čudnije i čudnije, ali dalje ne shvatam šta je to što štrči.   

Sve dok nisu naišli zemljaci, Leskovčani, koje sam čuo sa sto metara daljine kako se dozivaju: „Majkeeee, ajde požuri, će ne zauzmu mesto pod smokvu, posle treba plaćamo ležaljku zbog tebe!“ Tada mi se razjasnilo moje čuđenje: pa svi koji su prošli pored nas – pričali su srpski! Čudo! Pa zar nismo u inostranstvu!? Otkud ovoliko naših ljudi! 

Da li treba da vam opisujem moje čuđenje kada je kir Andonis, čovek otprilike mojih godina, vlasnik velike kuće u kojoj smo bili smešteni, vlasnik dva ogromna džipa koji su bili parkirani ispred kuće, lično obišao svaki studio i pitao da li je sve ok – i to na razumljivoj mešavini spskog-grčkog-engleskog jezika i pantomime – verovatno ne.

Sad znam da se verovatno 80% Grka, koji u tom delu Grčke žive od turizma, upešno sporazumeva na srpskom jeziku, ali ja tada nisam imao pojma o tome, meni je i to tada bilo čudo. Još veće čudo bilo je kada je, posle prijavljene smetnje sa odvodom, kir Andonis odmah otišao po alat, navukao radni kombinezon i zavalio se ispod tuš kabine da poporavi odvod, on lično. Čudo!

Lokalni predstavnik agencije, na moje veliko čuđenje, reče: „Sve vam je tu, sve vam je blizu, šta god vam treba, samo pitajte vlasnika vile, za sve ostalo, ako mene nema, obratite se Nikosu u pekari kod kružnog toka, vidimo se večeras u diskoteci toj i toj, na putu za Vrasnu…!!!“ I ode…

Ja ostadoh u čudu. Imao sam stotinu pitanja sada, a ne večeras u diskoteci… Znači, put pod noge pa kod Nikosa u pekaru kod kružnog toka. Povedem i sina, on kao zna bolje engleski od mene, tada je bio u 7. ili 8. razredu, da mi pomogne da se sporazumem sa čovekom.

A kir Nikos…. Čudo! Obučen u Partizanov dres, sa belom pekarskom keceljom preko njega. Pomislih – vidi koji marketinški trik, ili mu je neko od naših to doneo ili ima i Zvezdin i Partizanov dres pa ih menja da privuče mušterije.  Paralelno sa usluživanjem mušterija u pekari,  pažljivo je slušao pripremu koju sam držao sinu: „Pitaj čoveka to i to, tako i tako, pa mu kaži ovo i ovo, pa ono i ono“….

Negde na pola moje instruktaže… prekinu me kir Nikos i na odličnom srpskom jeziku sa onim simpatičnim grčkim akcentom, obrati se mom sinu : „Ovaj tvoj tata mnogo bre dosadan…“  

Sad više nisam siguran da li mi je veće čudo bilo to što on zna srpski i što je ispalio ovakav fazon, ili što je cela pekara prasnula u smeh… Svi su me čuli i razumeli i, ne čekajući da se stiša smeh, počeli da mi daju odgovore i objašnjenja.

Kir Nikos, naravno, nije propustio priliku da počasti sina lokumadesom, a sve što me je interesovalo objasnio i odgovorio na sva moja pitanja, služeći usput  mušterije u svojoj pekari.  

Ispade da je kir Nikos studirao i živeo neko vreme u Srbiji, da zna pola Leskovca i okoline, jer su studirali sa njim u Prištini i veliki broj ljudi koji letuju u Stavrosu i koji njegovu pekaru smatraju za „Našu“. Čudo!

Ništa manje nje bilo moje čuđenje ni u ostalim radnjama u Stavrosu gde bi na moj dugo uvežbavani pozdrav „Jasas“ili „Kalispera“ prilikom ulaska odmah dobili odgovor „Dobro veče, izvolite“. Čak se je i stari apotekar uspešno sporazumevao na srpskom, pola personala kod kir Mihalisa, gde smo jeli giros, konobar u kafiću na plaži, kasirka u marketu „Zoi“ … Čudo! 

Teniski tereni  u centru grada su bili  besplatni, ali još uvek u fazi „šminkanja pred sezonu“, i zaključani. Kada smo pred Nikosom prokomentarisali da bismo koristili teren bez obzira što nije dovršen, on je pozvao nekoga iz uprave mesta  i rekao da smo zainteresovani i već sutradan teren je bio otključan, otvoren  za upotrebu. Čudo!

A tek  more, neshvatljivo toplo, slano, providno, zelenkasto, postepeno se povećava dubina, kao stvoreno za decu i neplivače. Čudo! Nema gužve, nije peškir preko peškira, ne plaća se ulaz na plažu! Čudo!  

DCIM\100MEDIA

Ni dan-danas vam ne mogu tačno reći zašto me je Stavros toliko vezao za Grčku: da li zbog Nikosa, koji je stvarno navijao za Partizan, kod koga smo kupovali  deci doručak kada smo se vraćali s tenisa, zbog neverovatnog kir Andonisa za koga sam kasnije saznao da je u nekom rodbinskom odnosu sa Nikosom, i da su vrlo bogata porodica u Stavrosu, ili zato što je sa skoro svima moglo da se komunicira na srpskom, ili zbog morske vode, mira i tišine u toku noći, ili zbog večernjih šetnji do centra starog Stavrosa, girosa, lokumadesa, pijace maslina, čokoladnog mleka koje je stvarno bilo gusto kao puding, ili što je limenka piva u “Lidlu” koštala kao u Srbiji. 

Uglavnom, još dve- tri godine zaredom smo džumle sa decom išli samo u Stavros. Već sledeće godine smo bili starosedeoci, deca bi pravo iz autobusa trčala u pekaru po doručak, kir Andonos i njegova ljubazna supruga bi nas prepoznavali među ostalim pristiglim gostima. Radnici u taverni su nas već oslovljavali sa „profesor“ i „profesora“… Čudo!

Već posle 3 godine  deca su porasla, postalo im je dosadno u Stavrosu, počeli su sami da idu na Zakintos. Ni ja i žena nismo više išli u Stavros. Posle su došla neka mnogo lepša mesta od Stavrosa, i neka sasvim drugačije lepa letovanja. Sedam dana, samo za nas dvoje: Vrahos, Tasos… i biće ih još ako Bog da zdravlja.

Ali Stavros ostaje i dalje prvi pik na draftu kada početkom jula  počnemo da vrtimo sajtove agencija i pratimo oglase… Čudo! 


Autor: Goran Andrejević Stoilkov ; Izvor.grckainfo.com

Pogledaj takodje

U petak bez struje naselje Ančiki i zgrade u naselju Dubočica

ED Leskovac obaveštava svoje korisnike da sutra 15. novembra neće biti struje u naselju Ančiki …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *