ČEKAJUĆI KRIZNI ŠTAB … Da li su nam potrebne “mere” da bismo zaštitili svoje porodice?

Danima, nedeljama, mesecima javnost u Srbiji se bavi “merama” Kriznog štaba.

Da li su i koje mere potrebne, zašto sad, zašto ne ranije, zašto se uvode, zašto ih ne ukidaju …

Umesto da vodimo diskusije o tome kako da zaštitimo sebe, svoje porodice a posebno one najranjivije, bavimo se kao po komandi “merama”. Zašto ovako, a ne onako. Zašto sada, a ne tada. Zašto, zašto, zašto …

I dok se ceo svet zatvara, mi kao da zaboravljamo osnovno: nijedna mera neće zaustaviti ovaj opaki virus ako svako od nas ne učini ono što može kako bi zaštitio sebe, svoju porodicu i svoje najbliže.

I ne, nije ovo priča o politici, kritici ili odbrani. Ovo je priča o nama, o našim životima. Ovo je priča o našim porodicama i našoj deci.

Ako u Italiji ili Francuskoj vidimo na ulici, pored staze kojom se vozi neka velika trka, ljude sa maskama na licu i to na otvorenom, zašto bi neko morao da nam naredi da nosimo masku kada uđemo u neki zatvoreni prostor? Ako igrači i treneri u NBA ligi koji nisu u igri nose maske, ako u Formuli 1 svi nose maske, ako u cilju trka na skijaškim takmičenjima svi opet nose maske da li su baš svi ti ljudi “blesavi”?

I dok razmišljamo o tome koje će nam mere sada uvesti i kako da ih “zaobiđemo”, možda je korisnije da razmišljamo o tome kako da na najbolji način zaštitimo zdravlje naših porodica, a posebno onih koji su najranjiviji, a to su naši roditelji, naše bake i deke, naši rođaci i prijatelji koji već imaju neku bolest koja “u paketu” sa Koronom može da bude fatalna.

Kao neko ko je imao Koronu, sa srednjom kliničkom slikom, upalom pluća i bez potrebe za hospitalizacijom, nisam “gledao smrti u oči”, ali sam čekajući preglede i kontrole gledao kako ljudi umiru i nestaju i za manje od sat vremena bukvalno pred mojim očima. Slušao sam vrisak najbližih nakon što im lekar saopšti da je neko njihov izgubio bitku sa ovom boleštinom. Pametnome dovoljno.

Gledao sam očajne lekare i medicinske sestre koji ne mogu da pomognu starcima koje je neko doveo kasno i koji sigurno nisu išli na žurke, utakmice ili skijanje, nego im je neko nesvesno i slušajući lupetanja po društvenim mrežama, doneo virus u kuću.

I da, bio sam besan zbog gužve na derbiju ili finalu kupa u fudbalu, pre neki dan i zbog koncerta grupe uz čije sam pesme odrastao. Ali nisam zbog toga napadao lekare koji se već godinu dana bore da sačuvaju naše zdravlje i naše živote. Biće vremena za analize, kritike i odgovornost kada sve ovo jednog dana prođe.

Jeste sve ovo dosadilo, i traje predugo. Ovu godinu koju smo izgubili svi, a posebno naša deca, niko neće da nam vrati. Na nama je da se potrudimo da sve ovo što pre prođe i da povratak u normalan život ne bude udaljen mesecima i godinama, nego samo nekoliko nedelja ozbiljnosti, odgovornosti i pre svega međusobne solidarnosti.

I na kraju jednostavno pitanje: da li su nam potrebne mere, odluke Kriznog štaba ili Vlade da bismo uradili ono što možemo da zašitimo svoje porodice?